Мешковић: Никад нисам био најбољи, најлепши, највиши, најлепше обучен голман - био сам најуспешнији!

Ризах Мешковић био је један од најпоузданијих чувара мреже које је југословенски фудбал имао. Са тузланском Слободом остварио је пласман у елитно домаће такмичење, у Хајдуку био члан златне генерације, а са АЗ Алкмаром освојио је Куп Холандије. Остао је недостижни рекордер по минутима несавладивости међу стативама.

Када је славни француски писац алжирског порекла Алберт Ками, као 44-годишњак, добио Нобелову награду, 1955. године, новинари су га пронашли на стадиону Ремса, у публици, гледао је дерби Ремс – Ница, били су то тада најчувенији француски клубови. Након што су му саопштили да је добио Нобелову награду, очекујући његову реакцију, Ками им је рекао: „Ви знате да сам ја у младости био голман, бранио сам за алжирски Ремс, данас сам дошао да гледам бравуре овог сјајног голмана Нице!“ (Наводно се звао Арбур)…

Још је додао: „Голмани су чудо, увек сами против свих, и увек победници чак кад приме и неки пацерски гол, без њих би и њихових мајсторија фудбал био више него сиромашна игра!”

И наш саговорник припада њима – голманским велемајсторима – Ризах Мешковић!

„Хвала вам на позиву. Много сте ме обрадовали. Поздравио бих све читаоце Спортског журнала”, каже на почетку Мешковић.

Рођен је пре 74 године у Тузли, њој се враћао где год да је био у граду рођења трошио своју старост, ако се тако може рећи. Јер, он је толико виталан да би, да се мора, и данас могао да чува гол: не Слободе, не Хајдука, не АЗ Алкмара, не Радника из Бијељине, али можда да Будућности из Бановића или Братства из Грачанице. Бранио је са 67 година на хуманитарној утакмици у Модричи и све је задивио. Бранио је за клубове које смо нагласили. Где је било најлепше? Је ли важније било дебитовати за Слободу са 17 година или освојити две титуле шампиона и три Купа Југославије у Хајдуку?

– Бранио сам рукомет за тузланско Јединство и након две године приметио сам да ми нешто недостаје. У брзини игре уђем у гол и главом захватим пречку. Једно јутро отишао сам на стадион и дочекао ме Бранимир Брацо Беванда. Дошао сам на пробу, добио прилику коју нисам прокоцкао. Мој живот је био као воз на шинама, освајао сам једну по једну трачницу и одвео ме до циља. То што сам успео најзахвалнији сам покојном Браци Беванди – присећа се Ризах Мешковић.

У Хајдуку је доживео тријумфалне тренутке, али је имао два чудна пораза у међународним утакмицама онда када је личило да ће Хајдук попети се на фудбалски кров Европе.

– Као играч Слободе ушли смо 1969. године у Прву лигу Југославије. Онда сам код Вујадина Бошкова 1972. године са Енвером Марићем бранио гол репрезентације на мини Мундијалу у Бразилу. У Хајдук сам дошао 1973. године, а са Слободом сам наступао у финалу Купа Југославије где смо изгубили од Црвене звезде, али смо били победници Купа прволигаша. У Сплиту одмах Хајдук две године буде освајач Дупле круне, али 1976. године узмемо куп, а шампион буде Партизан, оним поготком Ненада Бјековића у Љубљани, а ми на Карабурми играмо 1:1 против ОФК Београда. Дакле, мало је недостајало да освојимо три Дупле круне у низу. У Европи је Хајдук могао да освоји много са златном генерацијом која је била међу 10 најбољих у Европи. Победимо Сент Етјен са 4:1, у гостима будемо поражени са 5:1, добијемо ПСВ са 2:0, тамо изгубимо са 3:0. Било је и пре и после тога чудних пораза. Платили смо високу цену нашем балканском менталитету. И данас болујемо од дечијих болести, иако често имамо сјајне играче. Увек нам то мало недостаје за велику срећу – образлаже Мешковић.

Дуго је заговарао систем игре 4-3-3, бранио је у Холандији, тамо се то практиковало. Онда је био тренер голмана Југославије на СП у Италији, одушевио се да колумбијски голман Игита наступа као трећи бек. То је некада у Звезди могао Бранко Давидовић. А да ли је Југославија могла више од петог места на светској смотри најпопуларнијег спорта, те 1990. године?

– Негде педесетих и шездесетих година прошлог века фудбал су играле генерације које су удариле темеље југословенском фудбалу. Ипак, на СП у Италији била је сјајна генерација, а у стручном штабу селектор Ивица Осим, тренери Иван Чабриновић, Џемалудин Мушовић, ја и савезни капитен Миљан Миљанић. Оставимо историји да одгонетне зашто нисмо остварили бољи пласман. Не жалим, али морало је пуно више од петог места – тврди Ризах Мешковић.

Док се репрезентације земаља које су некада биле братске републике некако буде, дотле клубови, сви осим Звезде и загребачког Динама не знају шта ће са собом у европским такмичењима, па најчешће буду елиминисани, а у домаћим оквирима побеђује их ко пре стигне. Ни Тушањ, ни Пољуд нису више крцати. Додуше, некада су Облак, Јерковић, Шурјак... били магнет за гледаоце, а последњих година стадиони зјапе празни. И да није пандемија зартворила капије спортских здања све је некако сиво као пепео!

– Пандемија није затворила стадионе. Она је виша сила и то се мора поштовати. Опао је интерес за фудбал у последњих неколико година. Људи који воде асоцијације у Србији, Хрватској, у БиХ морају о томе да размишљају. У моје време ишло се вани са 28 година. Пре тога смо борили се да одемо у Звезду, Партизан, Хајдук или у Динамо. Данас деца са 17 или 18 година одлазе вани, остаје ко мора. Гледаоци хоће да гледају квалитет, а не оно што остаје као морање. Ја сам са АЗ Алкмаром освојио Куп Холандије, тада просечан клуб. Добили смо на цени и у тој Холандији фудбалери из Југославије били су на високој цени. Дакле, квалитет ће увек да привуче гледаоце – сматра Мешковић.

Хајдук је пре 10 година напунио век постојања. Мешковић је у Сплиту када год могућности дозвољавају.

– Причало се да нисам позван на велику свечаност, али то није тачно. Послали су позивницу на време, а ја је добио након месец дана. Из тих разлога нисам био на свечаности, а касније када год су ме звали ја сам одлазио. У Сплиту ме много цене, сви ми прилазе и поздрављају ме. Лепо је у тим тренуцима. Време које је прохујало није прошло узалудно. Доказ да оно што сам дао Хајдуку неко негде памти – говори овај Тузлак.

У Сплиту су га звали Мате. Како? Зашто? И због кога?

– Није ни мени било јасно. Играли смо и добили противника са 5:1, одбранио сам два пенала, а публика је скандирала ’Мате, Мате’. Прилази ми касније у свлачионици Фрфа Мужинић и објашњава да сам ја њихов. Ја сам имао добар одраз, па боксовао сам лопте и тако послужим Бранка Облака, па је то свака прилика за гол. Тада је био великан Мате Парлов, светски првак, а Маријан Бенеш најбољи у Европи. Зато су ме прозвали Мате. Годило ми је, то ме и данас поносним чини – открива Мешковић.

Иако је активну голманску каријеру окончао пре четири деценије, а гол Хајдука напустио пре 45 година, Ризаху Мешковићу и данас одзвања оно: „С Марјана пуше бура, Мешковић нам врата чува!“ А нама чува сећање на златније фудбалске дане од ових данашњих. Припремајући ову причу о Ризаху Мешковићу, причали смо такође са некадашњим великим – малим голманом бањалучког зонаша Наприједа Томом Марићем, данас чувеним новинаром, који је рекао да никада није видео голманске мајсторије као Ризаха Мешковића на утакмици у Бањалуци : Борац – Слобода 0:2, када је дословно захваљујући свом чувару мреже тим из Тузле изборио прволигашки статус.

Био је уистину голман да му се дивиш, боље речено – голманчина!