Милош Јојић и Иван Обрадовић – Партизанови адути репрезентативне референце, биографије начичкане европским путешествијем оплеменили су повратком на место успеха – у матичну Хумску, намерни да пехарима обогате ризницу вољеног клуба и маркером подвуку „Зека” и „Обрад” у црнобелом алманаху.
Овога пута, жељни шампионског „залогаја” промењеног, специфичног начина исхране – веганског...
ЈОЈИЋ: Није Обрад почео да експериментише с веганством због мене... Можда сам му, као искуснији, само отворио очи...
ОБРАДОВИЋ: Пре три године, док сам играо у Андерлехту, почео сам да избацујем млечне производе: јогурт, млеко, сир. Онда, безглутенске пасте, па уместо белог – црни хлеб, пиринча – киноу. Потом, почео сам да се дружим са Зеком и... Прија ми!
Шта вас је покренуло на „алтернативу”?
ОБРАДОВИЋ: Урош Спајић је урадио тест: шта ти прија... Да, интолеранција! Али... нисам га озбиљно схватио. Рекох: ма, нема то везе, бла, бла, међутим... Почео сам да размишљам, прочитао „неку” књигу и... Кренуло је, спонтано.
ЈОЈИЋ: Да није „Тајна здравља”? Ха, ха...
Чујемо да пред утакмицу имате посебан режим: кувате специјалне шпагете?
ОБРАДОВИЋ: Нашли смо пасту од хељде: кувају нам у клубу... Носили смо је и Птуј. Одговара!
Усредсредимо се на управо завршене припреме... Шта сте доручковали током дрила у Словенији?
ЈОЈИЋ: Ништа, ха, ха...
ОБРАДОВИЋ: Сналазили смо се... Понео сам овсене и нутри... Зека их потопи...
Како вам, иначе, изгледа јутро?
ОБРАДОВИЋ: Будимо се око седам, до пола осам се растежемо, слуша се Розга, баладица.. Зека сипа шотић гел алое, мало да се очисти организам од претходног дана. Практикујемо, увече и ујутро. Онда, оперемо зубе са Алоа пастом, наравно – Зека ју је понео, те идемо на доручак.
ЈОЈИЋ: Или, вече пре потопимо овсене пахуљице, направимо кашу, преко ноћи одстоје у млеку, ујутро једемо. На доручку са екипом – чисто да се појавимо.
ОБРАДОВИЋ: Евентуално нека воћкица и... На тренинг! То је нека рутина...
ЈОЈИЋ: Имамо и витамине, пијемо их после доручка. Обрад своје, ја... исто.
Не касните не тренинге?
ОБРАДОВИЋ: Швајцарци! Вежбамо и индивидуално, извлачимо максимум... После тренинга, углавном, протеински шејк.
ЈОЈИЋ: На биљној бази!
ОБРАДОВИЋ: Укус ваниле. Дода се мало конопље...
Чек, чек... без обзира ако је тренинг јаког интензитета?
ЈОЈИЋ: Нема за нас јак интензитет! Питајте кондиционог тренера...
Не љутите се, чули смо да сте најбољи?
ОБРАДОВИЋ: Зека доминира.
ЈОЈИЋ: Носимо катапулт прслуке, на крају тренинга избаци све параметре: обим трчања, интензитет – 27 км на сат, спринтева – 25 км на сат...
ОБРАДОВИЋ: Добар је, добар...
ЈОЈИЋ: Некад сам први, други, трећи... Има нас... Миљко, Шћека, Дача се добро показао...
ОБРАДОВИЋ: Сале Здјелар...
Дођосмо до – ручка?
ЈОЈИЋ: Седам дана салата! Купус, парадајз, краставац...
ОБРАДОВИЋ: Волим да убацим руколу и маслине.
И, имате снаге?
ОБРАДОВИЋ: Од октобра смо издржали у оваквом режиму.
ЈОЈИЋ: Коларов је једном, кад сам био у репрезентацији, казао: „Најбоље се трчи на празан стомак”. И, држим се тога.
ОБРАДОВИЋ: Коки може да поједе „бога”...
Општи смех...
ЈОЈИЋ: Поједеш салату – засити те, лакше се осећаш него да „смажеш” нешто тешко и да ти се нонстоп враћа.
ОБРАДОВИЋ: Потребно је време да се све то свари...
Пред поподневни тренинг или утакмицу?
ЈОЈИЋ: Хељда, леблебије, не правимо никакве сосеве, ништа сир... Буквално мало маслиновог уља и... то је то.
Колико пре судијски звиждук?
ЈОЈИЋ: Четири сата пред утакмицу!
ОБРАДОВИЋ: Убацили смо мало и тофу сир. Рендамо преко, буде укусно...
Вечера?
ОБРАДОВИЋ: Зависи... Ако смо тог дана мало више ручали, ништа не једемо до ујутро. Само пијемо воду.
Колико спавате?
ЈОЈИЋ: Преко дана између 45 минута до сат, максимум. Уморнији си ако спаваш више.
Зеко, пред гашење светла читате књигу?
ЈОЈИЋ: У Птују, по повратку с Биоптрон светлосне терапије, знао сам да отворим „Зашто спавам”. Захтевно штиво, мора спорије да се чита.
Какве сте раније, као клинци, правили грешке апропо исхране?
ОБРАДОВИЋ: Шта знам... Ма, ништа ми није фалило! Ха, ха... Сад, 'ајде, као, старији сам, чисто да продужим каријеру. И – прија ми, боље се осећам.
Било је и „брзе” хране, на пример, у „долини глади”?
ОБРАДОВИЋ: Наравно! Играм дерби у Белгији, тамо нема карантина, дође друштво... То су питице, палачинке, све пуца... Ал' сутрадан одиграм 90 минута, буде „бомба”! Е, био сам млађи седам – осам година, сад не могу да замислим то да „клопам”.
А, остали играчи Андерлехта?
ОБРАДОВИЋ: Ту се једе све и свашта. Додуше, сви су били млађи од мене, откуд знам... Спавали по два сата дневно, 12 ноћу и... „Пуца”! То је све индивидуално, мени, сад, овако одговара, уживам... Мотивише ме да се бавим више собом.
Променили сте грађу откад се овако храните?
ЈОЈИЋ: Изгледам другачије: структура мишића. Али... пуно сам променио исхрану. Месо сам јео за сваки оброк...
Недостаје вам... понекад?
ЈОЈИЋ: Не, али... поједем га кад се нађем у неком друштву, нисам ограничен... Али, не тражи ми га организам.
Кад одете, рецимо, на неку свадбу?
ОБРАДОВИЋ: Да, код мене је то избалансирано, Зека је стриктнији...
ЈОЈИЋ: Јео сам „живе” виршле... Сваки дан – јаја. У Партизановим млађим категоријама доручак, ручак, вечера – топли сендвич. Купиш паризер – килограм, најефтинији, тост и...
„Увукли” сте у веганско друштво и неког од саиграча?
ЈОЈИЋ: Мало сам са Немањом Јовићем причао на ту тему... Сам ми је пришао. Саничанин не једе, на пример, црвено месо, само пилетину...
Својевремено, фудбалери Дортмунда?
ЈОЈИЋ: Све! Имали смо Италијана – кувао је за клуб, између тренинга дође и – паста, месо, сосеви, пуно сира, свега... Кад је дошао Тухел – отерао га је после 15 година, није му се свидело шта играчи једу.
ОБРАДОВИЋ: Није било лоше ни пре тога!
Поново општи смех...
ЈОЈИЋ: Није било лоше, али Тухел је зашао мало детаљније у све то.
Има ли у Београду места кадрих да вам понуде такву исхрану?
ОБРАДОВИЋ: На три – четири комбинујемо.
ЈОЈИЋ: У Весту и у Блоку А...
Доносите и у карантин своје „посластице”?
ЈОЈИЋ: Имамо фрижидер...
ОБРАДОВИЋ: Правимо ресторан!
Шта вам на све каже Станојевић?
ОБРАДОВИЋ: Сале? Ништа. Радимо оно што тражи од нас.
Сме ли, онако за душу и кад је прилика, нешто и да се попије?
ОБРАДОВИЋ: Волим вино, али зна се кад. Кренуло је у Бриселу: недалеко од куће у италијанском ресторану.
Бела или црвена?
ОБРАДОВИЋ: Нема правила, на пример, зими сам пио бела. Невероватно! Имамо и књиге, читамо, учимо... Не скупљамо, добијемо боцу и отворимо.
ЈОЈИЋ: За кога да чувамо? Да, као, порасте цена? Неее...
Домаће сорте?
ЈОЈИЋ: Има сјајних винара код нас, на пример, у Тополи. У Истри сам пробао и еколошко... Па, код пријатеља у Мостару, жилавку, златну на Декантеру...
Пиво у Немачкој?
ЈОЈИЋ: Нисам љубитељ. Не бежим да пробам, али... У Келну чувени Келш!
Милош Јојић и Иван Обрадовић – Партизанови вегани гладни трофеја!
Нутела – плазма – вишња
Слатко?
ОБРАДОВИЋ: Све! Кад је моменат...
ЈОЈИЋ: Кад хоћемо „рестарт”.
ОБРАДОВИЋ: Највише волим палачинке: нутела – плазма – вишња, или нутела – плазма – малина.
ЈОЈИЋ: Ниси ни ти луд...
ОБРАДОВИЋ: Већ две – три недеље ништа.
Обрад као Гордон Ремзи
Знате ли нешто да скувате?
ЈОЈИЋ: Осим јаја, ништа. Шалим се...
ОБРАДОВИЋ: Кад је био полицијски час, спремао сам „свашта нешто”. Пасуљ, грашак, боранију... Мало лосос у рерни, пастица, стекови... Гледао сам Гордона Ремзија... Јаја на сто начина! Међутим, палачинке ми не иду никако... Не обртање, већ смеса... Уметност!
И Рнић је „наш”
ЈОЈИЋ: Немања Рнић и ја практиковали смо стопроцентно веганство.
И Рнић је „ваш”?
ЈОЈИЋ: Јесте, док сам ја био у Аустрији.
Шта сад ради?
ЈОЈИЋ: Завршио је уговор с Волфсбергером, причали су да преузме другу екипу, скупља искуство... Отишао је на одмор, видећемо. Десет година је тамо...
Чуо сам за Гудеља...
Знате ли још неке играче из Србије са тако специфичнијом исхраном?
ОБРАДОВИЋ: Читао сам за Гудеља, нисам никад причао с њим.
ЈОЈИЋ: У свету их има пуно... У Келну – Jаник Герхард, сад је у Волсфбургу, сто одсто веган, па Мичел Вајзер у Леверкузену, пристигао из Херте. Те, Белерин... Они баш промовишу ту храну, иду у истраживања...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
