Ватерполо је српски спорт број један, са три клуба у Лиги шампиона!

Нови Београд прво као организатор Ф8, а сада и по квалитету заслужан учесник елите, затим Раднички као првак земље олимпијског шампиона и доказан у региону и Европи прошле сезоне и на изненађење многих Црвена звезда, истина са репутацијом од прошле године али опет са изгледима који су више гравитирали ка Еврокупу него најелитнијем такмичењу.

Али и то се догодило, Србија има три клуба од 16, скоро 20 посто, што се није догодило још из времена када су Партизан пратили Војводина и Црвена звезда.

Најуспешнија је била 2013. када је Звезда била првак Европе, Партизан био четврти а Раднички победник Евро купа.

Коначно податак о три клуба је круна на никад бољу сезону српског ватерпола и у години 100. рођендана.

Ред је да се Црвеној звезди поклони дужна пажња због резултата у последње две сезоне. Екипа коју, пре свега, краси колектив, заједништво и права атмосфера, екипа која до сваког резултата дође крвавим радом у базену и на крају екипа која има појединце за респект.

Против Савоне Београђани су славили у првом мечу, у другом играли одлично до средине друге четвртине и вођства 6:2. Тада им је побегао Фондели, постигао три гола за три минута показао да је реч о првокласном играчу.

Почела је игра живаца, са једне стране Италијани, искусни за овакве мечеве, спремни и да заиграју на ивици жилета потпомогнути притиском некада великог играча Анђелинија, а са друге Београђани, силно мотивисани да прођу, да награде навијаче на прилично попуњеним трибинама, одважни у базену са мирним тренером Филиповићем на клупи.

У тој игри црвено-бела младост је одрадила посао у два минута последњег дела када су Суботић, Танкосић и Ђурђић направили 11:9. У преостала три минута већ уморна Савона је могла да стигне али не и да избори петерце.

Реми је праведан резултат, реми који је Звездине играче оставио у базену да се радују са навијачима а противника да што пре изађе са базена и да нађе снаге да аплаузима поздраве присталице домаћих за сјајну атмосферу.

Звезда има тим одлично сложен. Мишовић полако али сигурно постаје голман који ће се наћи у нотесима других клубова. Центар Вукићевић за за сада добио праву подршку у Пјешивачу.

Појачања Гардашевић и посебно Ђурђић су показали да представљају паметне инвестиције, Марковић је квалитетно одиграо на беку, Танкосић и Суботић погађали баш кад треба, Милојевић игром надокнадио сам каматом пропуштену прилику за гол, Рађен смиривао игру, Смиљевић импоновао борбеношћу а на крају Басара показао да му рука још увек одлично ради – Звезда је била без Радовића који се укочио уочи утакмице.

Филиповић са Николићем, Башићем, доктором Марјановићем мирно води утакмице, резултати му иду у прилог. Била је видљива радост Игора Милојевића, челника клуба као и председника ВСС Виктора Јеленића који је коренима црвено-бели.

Звездина група је одлична за играње. Издвајају се Про Реко и Југ, сви остали тимови су идеални за надигравање уз додатак да на Дорћолу никоме неће бити лако и да их неће чекати Звезда, онаква каква је била у последња два издања са 28 пораза. Сада је то један другачији тим.