Кецмановић: Прва љубав са Златибора

Није наставио лекарску лозу у породици, али зато успешно оперише тениским рекетом. Шетајући са дедом по Златибору, привукао га је звук жутих лоптица, па је већ у предшколском узрасту упливао у воде белог спорта.

Као дечак, Миомир Кецмановић је био несташан и требало је да се бави неким спортом да умири темперамент. Тако су бар мислили његови родитељи а избор је пао на тенис. Била је то љубав на први поглед, Миша је одмах заволео ову игру.  

Млади српски ас је несвесно одабрао свој животни позив и пустио да он црта стрелице на путу. Некада најбољи јуниор света сада сигурно вози по стази сениора. Двадесетдвогодишњи Београђанин као 38. играч на АТП листи демонстрира изванредан тенис којим све брже иде ка врху.

Зашто нисте наставили традицију лекара у породици?

- Никад не бих могао да радим посао мојих родитеља. Ја сам такав, мени се гади кад видим органе, крв и све остало. Када то видим, одмах ми се повраћа. Не бих могао никако да издржим – каже кроз осмех Кецмановић.

Заједно са дедом сте кренули на тенис, како се то десило?

- Деда и ја смо отишли на Златибор када сам имао шест година. Моји су тражили да ме убаце на неку активност, јер сам имао много енергије. Правио сам доста проблема као мали, требало је негде да се уморим. Ја сам изабрао тенис, пролазили смо поред терена и хтео сам да пробам. Тако је све кренуло. Видео сам како играју неки рекреативци и гомилу деце и мени се то свидело.

Прва станица нимало лаког путешествија била је Флорида. Као 13-годишњак добио је позив од познате Академије Болитијери. Одрастање далеко од куће и топле породице није било тако сјајно и бајно, једини ослонац и подршка у сваком погледу била је његова тетка Тања. Особа која има велики значај у његовом животу

Како бисте описали период проведен у Америци?

- Није био лак, нисам познавао никога. Било ми је тешко да се навикнем на њихов менталитет, било је доста другачије него овде. Али, некако са годинама све више и више ми је пријао и некако сам усвојио тај њихов приступ и начин размишљања. Ипак, драго ми је што сам сада више овде и да нисам толико тамо.

Шта вам је било најтеже?

- Једноставно што сам био сам тамо. Добро, била је тетка Тања увек са мном, али осим ње нисам имао никога. На почетку ми је требало доста времена и даље ми је било чудно. Сада да се чешће враћам, стварно се осећам као код куће у правом смислу те речи.

Шта бисте волели да избегнете од менталитета са Флориде?

- Дефинитивно тај опуштени став. Да је све лежерно. За игру то ми никако не одговара. Видим да ми не треба, него баш супротно, да играм са енергијом. Мислим да сада све то показујем на терену, што је за мој тенис веома значајно.

Више пута сте поменули тетку Тању, колико је значајна за вас?

- Заиста је била важна личност у мом животу. Она ми је све била тамо, све је она радила за мене. Шта год да је требало, она је била ту. Не знам како би то изгледало да није било ње, да сам све ја морао. Сигурно се не бих тако добро снашао. Наравно пуно тога што сам остварио је захваљујући њој, што је она била ту да помогне када је највише требало.

Како вам је било на Академији Болитијери?

- Тамо сам тренирао од почетка и све што сам усавршио или унапредио је захваљујући њима. Стварно су ми много помогли. Била је баш лепа атмосфера, док сам још био млад. Било нас је доста тамо и некако смо се сви поклопили, мени је то био најбољи део, имао сам друштво. Сви радимо за исту ствар и међусобно се гурамо.

На муци се познају јунаци, Миша је јуначки поднео све то, борбено и храбро је прескакао сваку препреку и почео да се пробија стазама успеха. Муњевито брзо је уписао име на тениској мапи.

Ваша јуниорска каријера је изврсна и све почиње на Оранж боулу?

- Да, тај турнир је био прва велика ствар коју сам освојио и то ме је некако погурало за следећу годину. Одбранио сам титулу и завршио сезону као број један. Те успомене су ми тад јако значиле, али сад кад погледаш са овог нивоа, то не изгледа толико битно као тада.

Често прелазак из јуниорске у сениорске воде зна да буде незгодан, како сте успели то да пребродите?

- Релативно брзо сам успео да прођем и имао сам среће да се не заглавим на неком нивоу. Сигурно је да није лако, јер је ово скроз други ниво тениса, другачији начин размишљања. Људи се много више боре, јер од тога живе. И није било лако на почетку да се навикнем, али некако постепено сам дизао ниво игре и прелазио на челинџере, а касније на АТП.

Данас је 22-годишњи Миша, захваљујући одличним партијама широм великих турнира, озбиљна претња тениском врху. Неизоставни део слагалице, шраф без кога механизам не би радио квалитетно и на високом нивоу има једно име - Давид Налбандијан.

Чаробњак из Аргентине је Миомиру инсталирао нови склоп погледа на тенис. Кроз ту призму данас Миша много јасније види терен, а још боље га користи. Он више није претесан, па се не ређају неизнyђене грешке; већ супротно, граде се поени, освајају гемови и нижу победе. Низ тријумфа је све дужи а скок на АТП листи све бржи.

Да није Налбандијан ваш тренер, кога бисте изабрали?

- Искрено, немам појма. Он ми је први пао на памет и пристао је одмах, што је било невероватна срећа за мене. Давид ме је покренуо да размишљам у неком другом смеру, да видим шта још могу да унапредим у свом тиму и у себи. Мислим да бих до свега тога дошао, али много касније без тог начина размишљања. Да нема њега, не знам да ли бих тражио нешто.

Да ли се ваша сарадња наставља?

- Свакако, он је и даље у мом тиму – кратко и јасно је одговорио Кецмановић.

Мишина каријера је недавно ухватила велики залет, пласманима у четвртфинала америчких мастерса у Индијан Велсу и Мајамију. С обзиром да до краја године брани веома мало поена, нема сумње да се од њега тек могу очекивати и одлични резултатн и успон на светској листи.