„Пикси нам је рекао да се држимо заједно и да је поносан на све”

Све је било бајно, сјајно, ал' онда...

Страхиња Павловић, иницијатор грандиозног преокрета против Камеруна, услед несносног бола у примицачу затражио је измену.

Пиксијева кула (3:1) без „церског кремен-камена” срушила се к'о да је од карата (3:3), да није – Србија, можда, не би окончала Светско првенство у Катару већ после групне фазе.

Овако...

Уместо за најаву, рецимо, четвртфиналног дуела с Мароком, популарног Калабу, неколико дана по повратку из Дохе у родни Шабац, зовемо за рекапитулацију прераног пада Орлова на планетарној смотри.

Постоје преломни тренуци: „шта би било кад би било”. У очима јавности то је ваш излазак из игре у 55. минуту против Камеруна. После меча то нисте видели као круцијалан детаљ, с дистанце?

- Тешко је рећи... Штоперу кад мора да уђе у игру, нарочито кад „гори”, много је теже него нападачу. Ретко кад се загрева дуго, знам по себи... Можда и би, не бисмо, у сваком случају, померали линије – с „генералском памећу” отварамо мондијалску причу с најмлађим репрезентативцем.

Повреда примицача, једна од најнеугоднијих, није вам остављала ни промил за размишљање – још сте од Бразила стискали зубе, останак на игралишту био је немогућ?

- Тако је!

Како сте поднели изједначење Лавова - шта сте размишљали у тим тренуцима?

- Било је баш тешко за гледање: имали смо резултат, све... и примили два глупа гола. Невероватно?!

Претходно, на маестралан начин затресли сте мрежу: цела Србија је скочила, погодак у стилу Немање Видића?

- Много ми је драго због тог гола! Штета што нисмо и победили, замислите – фантастична утакмица и преокрет. Погодак ми је и овако најдражи, али... Никако све да се поклопи, то ме прати још из Партизана - све голови за изједначење?! Маказице у финалу купа против Војводине у Нишу, па... Биће, надам се, још егзекуција, нећу да се зауставим.

Легендарни центархалф и, неколико пута сте рекли - идол, вам је, између осталих, честитао?

- Нисам имао прилику да упознам Видића, нити га видим уживо. Јавило се, зато, друштво из Партизана: Остојић, Фића Стевановић, Лаки Павловић, комплетна млађа гарда...

Јесте ли, можда, спремали другачију прославу, или је тај трк био баш као у машти?

- Не налазим се често у ситуацијама да постижем голове, отуд, радовање ми није јача страна. Класичан излив емоција, потрчао сам према навијачима и клупи – уклизао. Флеш, не сећам се свега најбоље – само како је лопта ушла у мрежу и... то је то!

Зато, ту је снимак: прст на устима, као да неког ућуткујете... Кога?

- Рефлексно, трајало је мање од секунде. Само сам пољубио прст, не знам зашто то радим, идентично сам прославио и претходна два гола у Салцбургу?! Мораћу да порадим на томе.

Колико је ваш отац Жељко позвао људи на част и је ли се пуцало у Шапцу?

- Пуцало се, наравно! Породица није путовала у Катар...

Општи утисак у Србији, не само после тог меча: Страхиња Павловић има срце к'о планина?

- Деда је с Цера, драго ми је што сам и њега учинио поносним!

Међутим, лични изглед је изнад колективног. Да ли сте очекивали, на пример, четвртфинале?

- Јесам, циљ је био да се прође група, био сам убеђен да то можемо, али... тих 10 минута против Камеруна окренуло је ствари. Имамо тим за четвртфинале, бар за нокаут фазу, међутим, некад мора много ствари да се поклопи. У неким ситуацијама нисмо били сконцентрисани, добро „стајали”... Тачно, играли смо леп, нападачки фудбал, на жалост – уз много тактичких грешака. Недопустиво на том нивоу!

Бразил је, заиста, толико бољи?

- Имају фантастичну екипу, видели смо од првог минута да ће да буде изузетно тешко. Држали смо се дуго, примили гол после одбијене лопте, то је фудбал - ситница одлучује.

Кад будемо следећи пут играли против Кариока, шта ћете другачије да радите и саветујете саиграче?

- Против Бразилаца потребно је да имате среће! Ако се неко отвори, лако решавају. Да ли бих нешто урадио другачије? Нисам сигуран. Почели смо мотивисано, чврсто, с много дуела и фаулова, нисмо дозвољавали да нас угрожавају превише. Међутим, у другом полувремену пали смо физички: тешко је трчати 90 минута док противник држи лопту.

Ко је на вас из Титеове чете оставио најјачи утисак?

- Свих 11 знају с лоптом, приде, брзи, хитри, јаки... Милина!

Већ помињани окршај с Камеруном остаће упамћен по томе што нисмо знали да сачувамо 3:1. Србија је у Катару, (и) по вашем мишљењу, била превише офанзивна?

- То је наш стил, од самог почетка – с тројицом позади и „винг” бековима. Офанзивније од многих, на гол више. Можда је по преокрету против Камеруна требало да се повучемо, на 2:1 против Швајцарске, такође. Ствар искуства, недостаје нам континуитет великих такмичења, да спојимо СП, ЕП, СП, ЕП... Уверен сам да бисмо у том случају за две године могли да направимо бољи резултат.

Колико је вама, трилингу штопера, било тешко у игри с бековима, у нашем случају крилима, те само једним задњим везним?

- Имамо много ситуација „један на један” с нападачима. Увек је тешко, поготово ако је ривалов шпиц окренут према вама. С друге стране, то играмо и морамо да се трудимо да решимо. Није могуће добити све дуеле, али... то нам је посао.

Ранко Стојић вас је похвалио, поготово умеће изношења лопте, међутим, саветовао и да одете у Енглеску – тамо су тренери најбољи за напредак и игре у тим / свим системима?

- Волео бих, нормално, на Острво! Обожавам Премијер лигу, циљ каријере. Неопходно је да будете пажљиви, осетио сам то на кожи – не треба прескакати степенице, јурити у доношењу одлука. Желео бих у Енглеску, али кад за то дође време.

Питасмо Вас за Бразил, поновићемо, мало модификовано, за Швајцарску: да ли су стварно бољи?

- Не! Једино... били су организованији и играли су у појединим тренуцима паметније. Поента! Имају континуитет, више од деценију и победе над Шпанијиом у истом систему. И на прошлом ЕП прошли су групу.

Шта вам је, на опроштају, казао селектор Стојковић?

- Рекао нам је да се држимо заједно и да је поносан на све нас. Плус: да ће још боље ствари да дођу.

Никола Јокић је открио да су се кошаркаши после неуспеха на ЕП растали као пријатељи и група - то је и с вама случај?

- Нормално! Увек смо причали о доброј атмосфери, постали и досадни, али... Амбијент је наш симбол – добра смо група, од мене најмлађег, до капитена Тадића најстаријег. Изгрлили смо се, поздравили и - видимо се сви у марту.

Симболика: Србија на ЕП у Немачкој 2024. после 24 године?

- Идемо! – оптимиста је, из породичног дома у Шапцу крај Саве, Страхиња Павловић.