Туга… Неверица… Хаварија! И… како би друкчије у грудима Драгише Бинића, након смрти Синише Михајловића. Цимера, другара за сва времена.
- Шта ти је живот… липов…
Ућута, утону у замишљеност.
- Избориће се, мислио сам, и овог пута. Кад, напусти нас најмлађи… и, најбољи. Таквог, мајка једном рађа! Одрастао је поред мене и никад нисмо имали проблем, нешто да не може или неће; само позитива, смех и шале.
Распуклог гласа и преплављених емоција:
- Знао сам још прекјуче… Тањгу сам звао, питао да дођем…
Сломи се у трену… накашља јектичаво.
- Бина, казао је, не вреди… Миха је у коми, не можемо ништа.
Све је почело, недавно.
- Михи, два дана након што је био на промоцији Земанове књиге, појавила се алергија на оку. И… оде мој…
Прекид везе, као метафора за отиснуће у сеновите даљине тренерског принца српског и италијанског фудбала. Разумљиво, без позива и поновног стајања на муку другару особите врсте.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
