Момче, понеси пиће свима!

Бањалука и њена спортска породица у среду су изгубили великог човека који је овој категорији људског стваралаштва припадао, истински, свим својим бићем.

Радован Рашо Пејаковић преминуо је у 74. години, остављајући иза себе дубок траг драге особе која је имала и душу и срце у овим бездушним и компликованим временима самољубља. Припадао је људима посебног кова. Није само породица остала без свог поузданог стуба на који се увек, са сигурношћу, ослањала већ и бројни пријатељи и они који су познавали Рашу као истинску добричину, добронамерног осмеха испод уредно сређених бркова, које је у друштву често гладио.

Кад год је ушао у култну бањалучку кафану „Снек бар” или кафић „988” никада није сео за сто, а да конобару није рекао:

– Момче, понеси пиће свима!

Његово широко срце престало је да куца после дуготрајне борбе са шећерном болести и вирусима који попут невидиљвог противника нападају данашње човечанство и односе нам драге људе на нека боља и уређенија места.

Деда Рашу упознао сам преко његовог зета, свог првог уредника у „Гласу српском”, Дарка Грабовца 1996. године. Срдачан, топао карактером, мекан у души Радован је готовио нас, по стажу, млађе новинаре: Дарка Пашагића, Душана Праштала, Сретена Мркобраду и мене.

– Спортска се баш појачала – рекао нам је једне прилике када је ушао у редакцијске канцеларије у Господској улици.

Био је у управи Кошаркашког клуба Борац Нектар у најбољој и најуспешнијој деценији овог клуба који је тада прославио пола века постојања. Рад управе Фудбалског клуба БСК био је незамисилив без Раше, није пропуштао ниједну утакмицу бањалучких „романтичара” са Чаира. Уз чувеног глумца Слободана Велимировића и великог пријатеља Љубомира Шајића Шају уживао је статус култног навијача бањалучких „романтичара”.

Кад год је имао слободно време ишао је и на рукомет, ватерполо, пратио разне турнире у свим спортовима, одлично играо шах! Имао је уски круг пријатеља од којих смо, ми млади новинари, на почетку каријера, добијали многе спортске информације, трчали брже-боље у редакцију, увлачили папир у машину и почели да „куцамо” вест. Тада није било ове луде трке са интернетом и разноразним чудесним порталима…

Рашо је поседовао толеранцију и разумевање за све и свакога. Никада није дозвољавао да се тензије распламсају, ма каква год нелагодна и запаљива атмосфера била. Увек је проналазио речи разума и смиривања.

Тако је стао у моју заштиту када сам се са колегама новинарима, у пролеће 2003. године, договорио да напишемо оно што смо видели и чули на утакмици Прве лиге Републике Српске БСК – Славија (0:1). Остало је да сам написао само ја и нико више, за „Независне новине” у које сам у међувремену прешао, што је изазвало велику буру у фудбалу Републике Српске. О „намештеној” утакмици расправљао је и Извршни одбор Фудбалског савеза Републике Српске, био сам у улози сведока-сарадника, а на основу мог текста „фудбалска влада” је донела одлуку о поништењу утакмице и заказивање друге „поштеније” која је такође завршена победом „Соколова” из Српског Сарајева (3:1).

Тада сам имао озбиљне претње и проблеме, али деда Рашо је стао у моју заштиту:

– Пустите младог човека, само је радио свој посао!

Прошло је одређено време када смо се срели у Господској улици и свратили у „Снек” на пиће, а тада ми је рекао:

– Нека си оно написао! И ја бих урадио исто! Једино што си себи сада мало створио проблеме, али проћи ће… Јави се мени ако те неко буде дирао! Ти Басара знаш да ја волим БСК, али човек увек треба да буде испред сваког клуба. Тебе више волим јер си млад, одважан, храбар и правдољубив. Немој да се плашиш.

Те његове речи и данас одзвањају у мојим ушима…

Мало је данас људи као што је био Радован Рашо Пејаковић, без обзира био он у улози родитеља, супруга, таста, деде, пријатеља, спортског радника или познаника. Последњи пут смо се испричали у августу 2021. у хотелу “Фортуна” на Скупштини Фудбалског клуба БСК. На његовом лицу се осећао одређени умор. Рашо је отпловио у вечност, а остаће уписан као урбана легенда Бањалуке.

Збогом добри човече Радоване Пејаковићу, нека ти је вечна слава и хвала што смо имали прилику да будемо твоји савременици.