ВРЕМЕПЛОВ – Пандуровић: Реванш са Селтиком памтићу до смрти

Горан Пандуровић био је голман Партизана у последњој деценији минулог века. Бранио је гол Југославије у Бразилу крајем 1994. године, у првом мечу након укидања санкција југословенском спорту. Био је још члан ужичке Слободе и француског Рена. Касније се посветио тренерском позиву.

У Хумској су отварали шестере очи када би доводили голмане. Јер, шта урадити па не понизити славног Милутина Шошкића, Ивана Ћурковића и остале горостасе међу стативама. Последњих година прошлог века долазили су и одлазили Ранко Стојић, Раде Залад, Фахрудин Омеровић, да би Горан Пандуровић имао значајно место у историји црно–белих.

Горан је 2022. оценио сивом. Недавно смо изгубили Миодрага Јешића, па Синишу Михајловића. Ипак, нада се добру и срећи у 2023. како својој породици тако свим људима добре воље широм света.

- Увек сам био оптимиста. Стара година била је црна по спортисте, фудбалере, поготово ово у децембру са Јешићем и Михајловићем. Надам се да ће ова година да буде много боља, бар што се тиче здравственог билтена. С друге стране, верујем да може бити добрих спортских резултата - каже Пандуровић.

Рођен је у Крагујевцу 16. јула 1963. Одрастао је у Аранђеловцу, а супер добру голманску каријеру започео је у ужичкој Слободи, где је провео четири године. Признаје да га лепе мисли вежу на то доба.

- О томе могу да причам само најлепше. Од почетка моје каријере, а релативно касно сам почео да се бавим фудбалом, све је ишло својим током. До 15. године ломио сам се да ли фудбал или кошарка, можда неки трећи спорт. Заиста, био сам талентован. На моју срећу, испоставило се да сам изабрао праву спортску грану, да сам отишао међу фудбалере, па са ове временске дистанце могу да кажем да сам прилично задовољан. 

Године 1989. прешао је у Партизан. Бранио је мрежу црно-белих у 115 утакмица, чак је постигао и један гол, из једанаестерца. У дресу Парног ваљка освојио је две титуле и два купа. Нешто му је, ипак, најдраже.

- Куп такмичење 1994. некако ми је најдраже. Играли смо полуфинале против Црвене звезде. На Маракани смо  изгубили 0:1, а у реваншу добили 3:1. Онај чувени гол Петра Васиљевића са 30 метара, све у финишу меча. Давно је било, али се памти. Враћа ме у лепу прошлост. Наравно, било је занимљивих и европских утакмица - прелистава Пандуровић по сећањима.

Нико не заборавља реванш Купа победника купова и антологијски пренос Јордана Ивановића са „Паркхеда”. Партизан је у првом мечу у Мостару победио са 2:1, али је Селтик у Глазгову имао чудесног Ђекановског. Ипак, Партизан је тај пораз на „Селтик парку” одвео даље. Црно-бели су тад били лављег срца.

- Утакмица у Шкотској печат је моје каријере. Тек сам дошао из Слободе у Партизан, у јесен 1989. У првом мечу, као домаћини играли смо у Мостару, повредио се Фахрудин Омеровић, наш врхунски голман и изванредни човек. Уђем у игру негде на почетку утакмице, што је био мој деби за Партизан. Реванш је прича за себе. Та утакмица остала је толико урезана у памћење свих њених актера, а ја се сећам скоро сваког детаља. И данас имам аудио касету преноса целог меча, бриљантног репортера Радио Београда Јордана Ивановића, јер није било телевизијског преноса. Мораћу тај звук пренети на нешто модерније, како бих сачувао и како би се могло то слушати. Утакмица је била отворена са обе стране, јако драматична. Никада у каријери нисам примио пет голова на једном мечу, али тада јесам. На моју и на срећу Партизана прошли смо даље. Касније се говорило о пролазу и о лепој утакмици, а то што сам пет пута капитулирао више нико није ни спомињао. 

Био је један од јунака утакмице, упркос бројним лоптама у његовој мрежи.

- Резултат је могао бити 10:6 и 9:8, тек било је како је било. Лепа утакмица за гледање, доста прилика, прегршт голова. Толико набоја, чудна атмосфера. Никада то ни касније нисам доживео. Бранио сам на стадиону Црвене звезде пред 90.000 људи, али није било тако. У Глазгову, после утакмице, толико смо се  радовали да смо заборавили да је све завршено и да нема на трибинама више гледалаца. Нама је у глави тутњало и даље. То се не заборавља.

Бранио је гол Партизана и у вечитим дербијима. У то време окршаји црно и црвено-белих били су празници спорта и свечаност за око, а данас су нешто друго.

- Делим такво мишљење. Сада је то отишло у неком другом правцу, умешана је и политика и ко зна шта још. Ипак, једног дана то ће морати да стане. Да ће се поново све одвијати у спортском смеру, морамо ићи у том правцу. Као што се игра у Немачкој или у Енглеској. И раније је било неких збивања, клубови „велике четворке” били су мало више заштићени у односу на друге. Данас, након распада Југославије, много се изгубило на спортском плану.

Горан Пандуровић каријеру је наставио у Рену, и у Француској је провео три године.

- Французи су у последњих 20 или 30 година направили  велики напредак. Ево шта се сада дешава са Пари Сен Жерменом, а пре тога Лион је доминирао неколико сезона. Они великом брзином јуре Немце и Енглезе, да их сустигну, а прећи ће их. На добром су путу. У Рену сам провео три године, чак и тада Французи су имали озбиљну лигу где су могли да добију сваког из њиховог окружења. Све је то резултат доброг рада њиховог националног савеза. Фокусирали су се на ваљан рад са млађим селекцијама, имају одличну инфраструктуру, квалитетне кампове и успешни резултати не могу да изостану.

Није био без грешке, жив је човек, али сврстао се у понајбоље чуваре мреже које је Партизан имао. И када прође која година, деценија, па и век, увек ће се говорити како је Горан Пандуровић градио сјајну историју Партизана.