Летећи Мостарац, идол, људина....

Моји другари и ја смо били несташна, бучна деца, много смо галамили, редовно играли кликера, лупали вратима, понеки прозор разбили, када су други желели да спавају ми бисмо „керали” лопте.... А, када би хтели да играмо лопте многи су хтели да бране, да буду голмани, а разлог је једноставан. Када смо одрастали голман репрезентације Југославије је био легендарни Енвер Марић, чувени Мара, наш идол, љубимац, истинска величина. Простор између статива беше његова животна позорница, светски позната „фаца”. 

Голмани немају право на грешку јер када је направе, не могу више да је исправе. За њих поправног нема, губе годину. Они постају хероји, само ако се њихов тим мучи и грчевито брани, а ако напада и доминира њих нико неће ни да спомене. По традицији навијачи најдуже памте управо голманске „киксеве” и приписују их њиховој „смотаности”. Управо због те чињенице чувари мреже морају да буду ментално јаки. „Посложен” у глави, храбар, брз, тактички и технички спреман голман, сан је сваког тренера. Енвер Марић је био управо такав. Скоро па савршен.

Када би Вележ гостовао на Кошеву, у Београду, под Марјаном, или био домаћин под Бијелим Бријегом, пре утакмице на делу терена где би се Мара загревао, поред ограде би увек било мноштво клинаца. Сви су га гледали и дивили се. Храбар, поуздан, његове вежбе су нас остављале без даха. Пантер, у сукобу са гравитацијом, више је времена проводио у ваздуху него на земљи. „Летећи Мостарац”, мангуп, даса, лаф, људина... Млад човек немирне душе, без страха и порока. Брањење је за њега било аналгетик. Један из реда фудбалске господе који током каријере никада није афере, скандале, било какве инциденте.

Као што смо се ми дивили Енверу Марићу и посматрали га широм отворених очију тако је и он у Мостару гледао у свог идола из дечачких дана Ивана Ћурковића. Становали су у Радићевој улици која је ишла према стадиону Вележа. Марић је увек бранио за старију рају. Бацао се, ломатао, раскрварио би колена, лактове, све у нади да ће га са балкона видети Ћурковић. Судбина је хтела да 1972. године у квалификационој утакмици за ЕП против тадашњег СССР-а у Београду, Ћурковић буде резерва Марићу на голу репрезентације Југославије.

- Скоро цели живот сам посветио фудбалу. Пуне 44 године сам прво бранио, а затим био тренер. Једино ми је жао што са Вележом нисам освојио ниједну титулу, ни као голман, а касније ни као тренер, мада је било прилика. Два пута смо освојили куп, много сам се радовао, али туга за титулом је остала - признаје Марић који се прошле године дефинитивно из Берлина вратио у Мостар где је дуго био тренер голмана Херте.

Супруга Мирела, синови Тео и Лео су му увек били највећа подршка. У каријери је бранио само за два клуба. Дебитовао је на Маракани 1968. против Црвене звезде. Тадашњи голман Вележа Алфонс Хорватић се на полувремену пожалио на болове у леђима и код вођства домаћина 3:0 остао је у свлачионици. Заменио га је голобради Марић, неколико пута чудесно интервенисао и спречио катастрофу Мостараца. На крају је било 4:0. Свом силином свог дара и младости је ступио на прволигашку сцену. Био је сензација од прве утакмице.

Дрес Вележа је носио 16 година, а две сезоне (1976/78) је провео у Шалкеу у Бундес лиги. Иако је био голманчина освојио је један трофеј и то 24. маја 1981. године када је као капитен подигао победнички пехар, пошто су Мостарци у финалу Купа СФРЈ победили Жељезничар 3:2. Никада није имао менаџера, а у Шалке је отишао на позив друга из репрезентације Бранка Облака, који га је препоручио челницима клуба из Гелзенкирхена.

- Вележ је имао две блиставе генерације. Прву коју смо предводили Бајевић, Владић и ја, па су нас и прозвали „БМВ”. Многи тврде да смо морали да освојимо титулу, али је због боље гол разлике првак био Хајдук. Другој сам био тренер и у последњем колу на Тушњу против Слободе смо остали без шампионског пехара. Можда је тако и боље, бар за мене, јер да смо постали прваци зарекао сам се играчима да ћу скочити са Старог моста. Наравно, да бих то и учинио. Неки се неће сложити са мном, али тај тим у којем су играли Кајтаз, Туце, Јурић је по мени био бољи - причао ми је Мара крајем осамдесетих у Сарајеву.

Бивша Југа је славила његов рефлекс и одбране. Јунак са једног од постера моје собе. У његовој природи никада није било да неког понизи. Једини је голман којем је припала титула најбољег фудбалера Југославије (1973). Дрес репрезентације је носио 32 пута, а Вележа 476, три пута је бранио за разне селекције Европе и света. Његова биографија је чиста као суза, а живот светао као звезда небеска. Иза њега је остала слава и понос. На врхунцу каријере му није било равног. Била су то његова времена.

Бог може да стави прст било где. Тог 9. маја 1973. га је ставио на чело Енвера Марића. Ушао је у историју као једини голман у свету који је одбранио пенал чувеном голгетеру Герду Милеру. Не само да је одбранио него је ухватио живу лопту и то на Олимпијском стадиону у Минхену када је Југославија голом Бајевића победила Немачку 1:0.

- У књизи Герда Милера коју сам прочитао у Берлину признао је да је током каријере као играч промашио само један пенал. Није рекао да сам га ја одбранио -, са поносом говори Мара, како су га звали сви Херцеговци.

У октобру 2010. године Марић је имао тешку битку коју је добио. Имао је компликовану операцију срца и крвних жила. Операција је била успешна, а лекари су знали да Марић има тромб, који се ипак покренуо и наступио је мождани удар. Тада је по први пут био беспомоћан, али опет непобедив. Бодрен близином и добротом оних који су га волели успео је да се опорави. Пензионерске дане проводи са другарима у рибарењу уз Неретву. Понекад оде и у Врапчиће да погледа свој Вележ.

- Рибарење је наука. Има у њему хиљаду тајни - зна често да каже.

Никада човек да се ослободи младости. Мара је нама рођеним педесетих и шесдесетих био узор. Владавина голмана парадера је прошла. Сада су у моди рационални људи који ничим не привлаче масе на стадионе. Зато су и трибине све празније. Данашња фудбалска индустрија не може да понуди голмана сличне магије.

Човек може да затвори очи за стварност, али не и за успомене, оне су увек пред очима. Енвер Марић је давао смисао нашем детињству и младости. До данас је остао недокучив. Као магнет нас је привлачио на трибине. На Васкрс 16. априла наш Мара пуни 75. година. Зато и написах ове редове као знак захвалности што нам је тај период живота учинио лепшим и да га се радо сећамо.