Прича Алексе Батака, 23-годишњег техничара је све само не обична. И у сваком позиву током сезоне, разговору са „плејом” Партизана, може да се чује нека занимљивост. Јер, креативност „осмице” црно-белих на терену, једнака је оној животној. Пред јучерашње славље у ЈСД Партизан, јавио се и открио, уз препознатљив осмех и пре питања, о певању, музици, његовој другој „страсти”, анегдоте с почетка каријере…
- Надам се да ћу колико вечерас да променим каријеру.
Уозбиљио је тон:
-Искрено, огромно је славље ово је прва титула после 2018. за Спортско друштво Партизан. Дакле, треба поштено да се прослави.
Одмах је „извукао џокера из рукава”.
- Одбојкашки клуб Партизан је те 2011. године последњи пут узео шампиoнски трофеј. Играо је тада и Александар Атаnасијевић. А зашто пoмињем ту годину, занимљиво, јер је то практично моја прва у табору црно-белих. Прва година, сећам се, тренирао сам и сaкупљао лопте.
И то је трајало.
- Сакупљање лопти (смех). Не, нарaвно, тренирао сам, играо, насtавио. Имао је Партизан добру екипу, али ствари нису биле како треба, није било резултатa који су се очекивали. Лудачки сам га волео, навијао, али сам одлучио да одем уз само једну мисао, волео бих да се врaтим једног дана и освојим пехар. И то се десило ево баш ове године и то неочекивано.
Тон је био тиши, али Алекса је, као и увек, био на вези. Чекао се улазак у свечану салу, аплаузи освајачима толико пута поменуте трипле круне.
- Нисмо ни свесни шта смо постигли, колики је ово успех. Просто, стално смо имали ту менталну припрему, само да размишљамо од утакмице до утакмице. Све је некако нестварно још увек.
Поновио је утисак који је обележио финалну серију. Од првог до последњег играча, и његов лични:
- Као што су момци у екипи поменули, жао ми што се завршила сезона. Рецимо да траје још годину, две дана. Похвалио бих пуну дворану у Новом Саду, наше навијаче који су били гласнији од домаћих, подршку породице, пријатеља, девојака.
Без трунке размишљања је поентирао:
- Заслужили смо титулу. Показали смо највише, континуитет упркос можда малим падовима, назвао бих то пре да смо били нестални. Али када бисмо заокружили целу сезону, били смо на нивоу, нема шта! – закључио је Алекса Батак, који није могао ни да сања о оваквом повратку у добро познат табор, сада шампионски и са Алексом у истом. За успомену и крај број 2.
Шлагворт је ту, останак или, шта даље.
- Не знам. Видећу какви су планови Партизана, моји. Као и у утакмицама, корак по корак.
ОД ЗВЕЗДАША, ПРЕКО НОЋИ ЦРНО-БЕЛИ
Неко би рекао „урбана легенда” да Алекса игра у Партизану, а цела ближа и даља породица навијају за Црвену звезду.
- Стварно су сви били Звездаши, али током година сам их убедио које су боје праве, која је страна боља. Немам више проблема са тим (смех). Партизан „влада” у кући.
НИНА, ПОДРШКА И РАЗУМЕВАЊЕ
Нису само одбојкашки пар, они су и црно-бели и тандем на истој позицији. Лепша половина уз Алексу Батака, девојка, одбојкашица Нина Стојиљковић, техничар селекције Француске и ове полусезоне Партизана. И не воле много да се експонирају…
- Упознали смо се у Француској и од тада трајемо. Игра на истој позицији, репрезентативка је, ту је увек уз мене што је најважније. Прија пажња, разумевање је обострано. А сезона и за њу и мене није могла да буде лепша. Нина је са словеначким Калцитом освојила круну у првенству, и ја, не једну, трио (смех) са Партизаном. Довољно.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
