На леду у ритму Моравца

Ако се за неки спорт може рећи да је права мушка и ратничка игра онда је то свакако хокеј на леду. Кад се закорачи на лед и погледа се противник у очи јасно се види ко је од каквог материјала сачињен.

Права је штета што овај спорт није у Србији више развијен иако је армија љубитеља окршаја оклопника - многобројна. Разлог је сасвим једноставан, реч је о изузетно скупом спорту па тако у нашој земљи постоје само две ледене дворане, у Београду и Новом Саду. Значи, леда ни за виски.

И док рецимо на Бледу хокејаши тренирају на клизаљкама и током лета „Лале” у СПЕНС-у добијају ледену подлогу тек кад лишће опадне. Ипак, једно је сигурно, а то је да и те како имамо потенцијал за велика дела на леду. А да су Срби рођени борци и на леду потврђује чињеница да тамо далеко „преко баре” одрастају генерације наших исељеника, од којих се велики број одлучио да управо живот посвети овој игри.

Кад неком кажете хокеј на леду и Србија, аутоматски се рађа спојница између ова два појма, а то је свакако Милан Лучић. Легендарни Луч је човек који се уписао у ред бесмртних овог спорта, јер је 2011. у дресу Бостон Бруинса успео да освоји „свети грал” хокеја, престижни Стенли куп намењен победнику Националне хокејашке лиге.

- Кад одете први пут на ледени тренинг, за вас постоји само један сан, само једна жеља - освајање Стенли купа. Имао сам среће да остварим тај сан. Са Бруинсима сам се попео на сам врх леденог брега и то је свакако мој најсрећнији дан на клизаљкама. Најбољи осећај на свету. Толико машташ о том тренутку и кад се он догоди, небо се отвори. У финалу смо играли са Ванкувером свих седам утакмица. И замислите, подигао сам пехар баш у мом родном граду. То је заиста била моја највећа спортска радост.

Лучић је годинама носио дрес јуниорске селекције Канаде, али никад није крио да му је Србија у срцу, а то је потврдио и кад је дошао у земљу предака и помолио се у Храму Светог Саве.

Далеко од тога да је Лучић једини Орао који успешно плеше на леду, напротив, има их још много. Алекс Недељковић, голман Детроит Ред Вингса, постао је познат у НХЛ круговима кад је у дресу Каролина Хурикејнса приредио сјајну представу и није дозволио тадашњим шампионима Тампа Беј Лајтингсима ни да помисле на пак у његовој мрежи.

- Морате да будете срећни због овог клинца. Дуго је део овог тима и некако је увек плаћао своје рачуне. Изгледао је добро и био је спреман да почне. Биле су му потребне неке велике одбране и имао их је - истакао је тренер Каролоне Род Бриндамур за голмана српских корена.

Недељковић, баш као и Лучић, никад није крио да је у души Србин, и да је за њега отаџбина само једна.

- Рођен сам у Америци, али знам ко сам и шта сам. Морам да кажем да се поносим пореклом. Моји бака и деда су из околине Љубовије, и тамо имам доста фамилије. Рођен сам на Божић 7. јануара 1996. Крсна слава моје породице је Свети Никола, и држимо до српских обичаја - поносно је својевремено истицао голман који је у каријери 103 пута бранио на мечевима најјаче хокејашке лиге, а по свему судећи, има још доста тога да понуди.

Списак се наставља са Џонатаном Џонијем Ковачевићем. Момак рођен у Онтарију, је бек Монтреал Канедијанса, најтрофејније франжизе у НХЛ историји, а ове сезоне је просто експлодирао. Џони је 2017. драфтован од Винипег Џетса, а баш као и сви, одмах је прослеђен у развојну лигу на каљење.

За Млазњаке је одиграо само четири меча, да би се прошле године на летњем кампу наметнуо Канедијансима и са њима потписао трогодишњи уговор вредан 2.300.000 долара. Као примарни дефанзивац, ове сезоне је на 77 утакмица забележио три гола и 12 асистенција, а с обзиром да има 25 година, кристално је јасно да његово време тек долази. Овај скоро двометраш је у разговору за канадске медије често истицао да су његови родитељи Новица, пореклом из Црне Горе и мајка Еџни, или по нашем Анђелија, српкиња из Босне. Њега, сестру Данијелу и брата Рајан одгајали у духу традиције.

Скоти Перуновић, дефанзивац Сент Луис Блуза, на својој званичној Википедија страници истиче да је српских корена. Овај момак рођен у Хибингу у Минесоти је тек закорачио у најјачу лигу, а Блузери су га изабрали за капитена развојног тима. Међутим, није остало само на томе. Носио је дрес Сент Луиса 19. пута, а његов развојни пут је успорила повреда рамена. Часопис „Бритић” гласило Срба у Великој Британији, детаљно је објаснило Перуновићево порекло.

- Срби су међу онима који су изградили Хибинг, а мала заједница од неколико стотина житеља је окупљена око Српске православне цркве Светог Архангела Михаила. Парохија је основана 1958, а садашња зграда цркве датира из 1968. Данас су службе углавном на енглеском и привлачи мултиетничке православне следбенике, укључујући Грке, Русе и америчке преобраћенике. Међутим, традиције попут продаје сарми, сежу до њеног српског наслеђа. Његов прадеда и прабаба по оцу, Никола и Стана Перуновић, дошли су у Хибинг из Црне Горе. Никола је веома далеки потомак старог пјешивачког рода, који се пре више векова борио против освајачког Османског царства - наводи „Бритић”.

Алекс Петровић је некад био стена у одбрани Флорида Пантерса, а сада у ветеранским данима је члан развојног тима Даласа. Петровић је током богате каријере одиграо 263 утакмице у НХЛ каравану и забележи пет голова и 45 асистенција.

Из свега наведеног види се да потенцијала имамо, а ако оставимо машти и жељама на вољу, онда се поставља само једно питање, а то је који би били домети Србије, да сви наши синови бране боје отаџбине предака.