Борис Ројевић - Магнет за трофеје

Негде на Западу Бориса Ројевића би вероватно већ звали Мистер трофеј, будући да их је, за пет година на кормилу српског шампиона освојио 11 од 13 колико је било у оптицају.

У смирај ове сезоне колекцију може да увећа за још три, пошто га са тимом из Српске Атине тек очекују борбе у плеј-офу за одбрану круне и купу.

Врбашанин има прилику да придода и први међународни, будући да је са Војводином недавно стигао до финала ЕХФ купа у коме изазива браниоца пехара, Нербо 27/28. маја у Новом Саду, односно 3/4.јуна у Норвешкој.

Није му право што је вољом жреба реванш у гостима, али је главом већ у припреми, између осталог и тих мечева.

- Сан ми је био да пехар подигнемо у Новом Саду у крцатој Сланој бари и баш ме погодило што је жреб такав какав је. Од последњих шест пута, само једном, у полуфиналу, смо играли реванш код куће. Пре тога и Арендал и Горење, домаће полуфинале купа и финале играмо у гостима...

Кад је његова тренерска прича у питању, почетак је испреплетан са последњим играчким данима (каријеру је завршио са 34) у Спартаку, кад је чак и тадашњи саиграч и верни сапутник на путовањима од Новог Сада до Суботице, Миле Врућинић, слушајући његова размишљања и анализе игре, гласно поделио мисао:

- Знаш, могао би да будеш одличан тренер...

Да ће од њега „бити тренер” рекао му је и покојни тренерски бард Вук Рогановић, пошто је претходно на виспрен и њему својствен начин сазнао да његов бивши пулен кога је звао „Патика”, преферира одбрану у тренингу.

Та мисао 2014. је почела да делује у пракси. Ројевић је у Војводини прошао цео „развојни процес”, од тренера у мини рукомету, преко пионира, кадета до сениорског тима, грабећи за сваки минут слободних термина за тренинг.

А, шта је на том путу научио, какав рукомет воли, како гледа на тај спорт у коме је 24/7 и где му је лимит говорио је уочи првомајских празника.

- Локал патриота сам и највећи успех би ми био да са српским клубом правим велике резултате. Огромна ми је жеља да неки наш клуб прави озбиљне ствари попут оних које су имали тимови из региона претходних година – каже Борис додајући:

- Тек касније бих имао жељу да одем негде даље, пробам неке друге лиге...

Већ са 43 је међу најтрофејнијим тренерима у Србији, неко би рекао рођен под срећном звездом...

Да ли Војводина може до првог европског трофеја?

- Играмо против одличне екипе, освајача ЕХФ купа, избацила је Колштад, игра полуфинале домаћег плеј–офа. Атипичан тим, трчи доста, играј 5-1, 3-3, фластер, 6-0 ... Свакако тешки за припрему, имају озбиљан квалитет, већи од скандинавских са којима смо играли... Да бисмо победили, сваки играч мора да буде на високом нивоу.

Трофејни пут почео је кад је крајем марта 2018. на кормилу наследио Касима Каменицу, после пораза у финалу Купа Србије у Новом Саду, од Железничара...?

- Догодио се тај пораз, пре тога лоши резултати у СЕХА лиги, били смо последњи, изгубили смо 18 разлике у најјачем саставу од Динама на београдском турниру уочи купа и сви су већ били љути. Три тренера су промењена Бошко Рудић, Драган Кукић и Касим Каменица. Већ су сви мисли да та екипа не може ништа да направи и да је боље да до краја сезоне скупљам искуство за наредне године. Дакле, није било очекивања, можда потајна надања. После прва два кола кад смо изгубили од Звезде и у Панчеву сви су већ дигли руке, а ми смо заређали победе и освојили титулу. Наредне године смо направили рез, кренули да правимо екипу како ја волим – више по одбрани селектирану.

Уследила је најбоља сезона у историји клуба:

- Били смо шести у СЕХА лиги и освојили сва три домаћа трофеја.

Играчи за вас кажу да сте фанатик, да 24 сата размишљате о рукомету, шта вас то тако „држи”?

- Кад човек нешто воли то више не доживљава као посао, већ као задовољство. Догађа ми се да кренем да спавам, па као што песнику дође неки стих, тако и мени нека акција, па се вратим да је запишем...

Какав је рукомет гледан вашим очима, која је то филозофија, будући да припадате млађој гарди наших тренера?

- Покушавам од свих великих рукометних школа да узмем оно најбоље- ако Скандинавци добро трче, желим да то и за свој тим, Шпанци су добри тактичари, Хрвати играју добро одбрану... Покушавам да ми и трчимо, да будемо тактички обучени и да играмо јаку одбрану, односно да користимо све најбоље сегменте. Најважнија ми је дефанзива и брза транзиција. Нападачки систем који користим је другачији од већине тренера. Много мењам и покушавам да играче научим некој својој филозофији и „рукометном речнику” само нашем на основу чега знамо шта радимо у датом моменту. Имао сам тренере који су са сваком екипом и играчем радили оно што иначе раде, а ја прво погледам квалитете играча и покушавам да њима прилагодим игру истовремено користећи оно што не одговара датом противнику.

Од оних сте тренера који имају храброст да у ватру гурну младог играча, попут Јовице Николића коме сте пре неколико година шансу дали са 15, 16 година. Ове сезоне Лука Рогана има озбиљне минуте, а са 19 година био један од најбољих на терену у реваншу против Алингсоса?

- Ризиковао сам и исплатило се. Сматрам да уз велике резултате свака екипа мора да избаци једног или два врхунска талента. То нам је обавеза и према репрезентацији. Кроз рад у млађим категоријама сам стекао искуство препознавања талента. Има ту још момака који ће добити шансу, а нема лепше ствари него кад гледаш играча како се развија и од талентованог детета постаје врхунски играч.

Колико треба рада да би одбрана била тако добра као што је Војводинина?

- Уторком поподне се увек нашалим: „Сутра је тренинг одбране, понесите сендвиче...” Ти тренинзи трају, минимално, два сата, често и по два и по. Много се ради на детаљима, видео анализи. Ако не стигне нешто да се уради обавезно се ради анализа. Једино још нисам Азиза „ухватио” да могу да га „посложим” како желим јер је или у репрезентацији или га мучи нека повреда. Одбрана почиње оног тренутка кад изгубиш лопту и стално их терам да размишљају о тим моментима враћања назад. Да ли је то тренутак кад играч избацује лопту, или кад се све завршило и кад су већ кренули да трче. Тих секунд, два су много у рукомету.

Како се у минут тајм-аута срочи све што треба рећи кад се утакмица ломи?

- С тим се човек роди, то се не може прочитати ни у каквој књизи. Свака утакмица је прича за себе и увек се деси нешто непредвиђено. Човек мора да има осећај шта је у датом тренутку најважније, одвоји оно битно од небитног и да играчима да довољно информација, кратко и брзо – каже Ројевић.