Од Олимпијских игара у Атланти 1996. Мирослав Николић је, као најближи асистент Жељка Обрадовића и Александра Ђорђевића, био актер у освајању седам од десет одличја репрезентација Југославије и Србије. Приде је додао светско злато са јуниорима у Новом Саду 2007. и европско злато са младима годину дана раније.
Упоредо, у клубовима је створио неколицину важних шрафова репрезентације, један од њих је и Стефан Јовић, једини класични плејмејкер у Пешићевом саставу. У предвечерје дуела наше репрезентације са Кином, који предводи Александар Ђорђевић позвали смо чувеног Муту и упитали „може ли Саша да нас непријатно изненади”?
- Гледали смо их, немају они квалитет, мајсторе. Ми смо најбоља екипа у том делу. Бољи смо и од Италијана, не треба нам бољи доказ од тога да смо водили 20 разлике. Ми смо једна од бољих репрезентација на првенству! Верујем да можемо до медаље! - искрен је, као и увек Николић.
У томе што смо без Јокића, Мицића, Калинића... не види разлог да смањујемо амбиције.
- Па и другим репрезентацијама су отказивали играчи, сви имају тај проблем, као и ми. А ми имамо играче који желе да се докажу и одраде своје задатке. Зато сам велики оптимиста.
Аргументе свог уверења није престао да ниже:
- Да су они ту, неко би морао да отпадне. Ко, питам вас. Добрић, који је сјајан? Или Гудурић са свим својим квалитетима. Имамо много квалитетних бекова, који су неопходни. Прави репрезентативци. Криво ми је што Смајилагић није могао да тренира, јер он је ратник. Као и Никола Јовић. А имамо и Петрушева, наравно Милутинова. Играче који су раније били ту на припремама или са малом минутажом, чекајући да презуму битне улоге и сада су гладни. Ситуација се потпуно искристализовала и нема приче више о било коме ко није ту. Знамо да је Богдановић шеф, примио је капитенску траку са великом одговорношћу. Екипа се због недоласка играча о којима смо причали, скупила и резултат тога мора да буде добар.
Искусни стручњак је директан је сведок да ни 1997. и 1998. године, па и од 2014. до 2019. нисмо никад били комплетни. И каже да се никад у томе није тражило оправдање.
- Никад. Нема тога. Јер, ако си прихватио да водиш, онда радиш и не кукаш. Ако тражиш у томе оправдање, онда немој ни да водиш. Значи, ова екипа је феноменална, као и оне које смо ми имали.
За Николића се увек везивало да је креатор сјајне атмосфере у екипи. Он је „кривац” за шутеве са половине терена у којима се надметао са играчима, које смо видели и сада на снимцима из Шензена.
- Сви кажу да ја као правим атмосферу. А све што они они причају играчима на дугим састанцима, решим за 20 минута. Упростим све, нема потребе да измишљам топлу воду, јер играчи који долазе у репрезентацију, знају да играју кошарку, најбољи су и не треба им много цртати. Знају све, селектирани су годинама, имају искуство, имају све. Само треба их окупити и правити добру атмосферу, да не буду под набојем и притиском. Најбољи пример за то је, рецимо, Јокић за ког сте криви и ви медији са додатним притиском и терањем да игра. Та атмосфера „морања” доведе до тога да на крају ментално не може да поднесе притисак. Не треба људе терати на силу да играју, за репрезентацију се увек добровољно играло. И то је још један разлог што истичем да сад имамо одличну екипу. Баш бих волео да ми неко објасни шта јој фали? Они способни да играју један на један, способни су реше све ситуације. У свему томе треба само да имаш среће да им будеш тренер.
Николић је отворен и по питању колега. Сматра да смо се после Ђорђевићеве ере у репрезентацији вратили корак уназад.
- Са Кокошковом нисмо успели да се пласирамо на Олимпијске игре. И не може да се каже, нема везе. Јер, ми смо кошаркашка нација, уносимо емоције, нервирамо се због кошарке. И ова прича око странца у репрезентацији је безвезна. Па имамо толико талената, а и уместо кога би тај играо? Уместо Јокића или можда сутра Топића? А кад странца платиш, онда треба да платиш све играче! Мислим треба да се вратимо на поставке кад смо Жељко и ја били у стручном штабу, а Човић председник. Волонтирали смо, а за прво место смо имали премије 300.000 марака, за друго 200 хиљада, треће 100 хиљада. И не само да смо их делили са играчима, већ и давали у хуманитарне сврхе. Да не тренери буду плаћени, а кад се неко од играча не јави прича како није патриота.
Разговор је закључио поновивши:
- Нећу да слушам приче да немамо добру репрезентацију, јер то није тачно. Напротив, од овог тима очекујем једну од медаља!
СВЕ НИКОЛИЋЕВЕ МЕДАЉЕ
Помоћник Жељку Обрадовићу
1996. сребро ОИ у Атланти
1997. злато ЕП у Барселони
1998. злато СП у Атини
1999. бронза ЕП у Француској
Помоћник Александру Ђорђевићу
2014. сребро СП у Шпанији
2016. сребро ОИ у Рију
2017. сребро ЕП у Турској
Селектор
2006. злато на ЕП до 20 година у Турској
2007. злато на СП јуниора у Новом Саду
ЗАДОВОЉАН САМ, ТРЕНИРАО САМ МОМКЕ У КОЈЕ НИСУ ВЕРОВАЛИ
Николић је увек без увијања говорио оно што му је на срцу и због тога никог није остављао равнодушним. Увек је изазивао емоцију, у једној групи људи позитивну, у оној коју је критиковао негативну.
- Имам у кући 20 медаља, а немам националну пензију. Али сам задовољан оним што сам урадио. Знате зашто? Тренирао сам момке за које нико није сматрао да ће доћи до репрезентације. Нико их није ни гледао! А на пример Смаилагића је Мута једини гледао кад је био у Котежу. Звао сам пре шест година и говорио да га узму у Партизан. Исти онај клуб коме сам последњи донео неке паре од обештећења за играче. Продали су Госа и Милера за 300.000 хиљада.
ТРЕНЕРИ ПОСЛЕ 65, ТРЕБА ДА БУДУ САВЕТНИЦИ И СТВАРАЈУ МЛАДЕ
Николић у јануару пуни 68. година. Иако му то не иде у корист, отворено каже:
- Зар за другог тренера немамо наше људе, него доводимо Шпанца и Италијана, или два Шпанца небитно је. Имам 67 година, па то је пензија. Донео бих закон да можеш да будеш тренер до 65, а после тога можеш да будеш саветник, тим менаџер... Ако не дамо шансу млађима доћи ћемо у ситуацију да нећемо имати тренере, па ко ће онда да направи играче!?
А осим играча попут некад Миленка Топића и „најсвежијих” Николе Калинића, Јовића, Бирчевића, уз Николића су стасавали и тренери - Миодраг Кића Рајковић је у Јапану, Бранко Максимовић је радио у Локомотиви... У Вршцу му је мисија да искуство пренесе Лазару Спасићу.
- Знате да нисам демагог, ни дипломата, често говорим на уштрб личних интереса. Сви у рукавицама, а ја увек кажем шта мислим. Јер волим кошарку. Моје време пролази, ту сам да дам савет младим људима да постану тренери, као што су ови који су радили шест, седам година са мном. А сад су странци други тренери. Дајте, немојте ме зе..., молим вас.
ЖЕЛИМ ДА ВРШАЦ ПОНОВО БУДЕ ГРАД КОШАРКЕ
Вршац је дуго година био препознатљив као град кошарке. Има ли назнака да може да буде поново, као у време кад сте били у Хемофарму?
- Хемофарм је био уређен клуб. Господин Бабић је био ту, све је било на време, били су и квалитетни уговори. Изградио је лепу дворану. Покушавам да се то врати, али је тешко. Сад нема пара, крпимо се са играчима. Мучимо се, јер играчи су најважнији у систему, без њих ништа не може да се направи Али, очекујем промену, да дигнемо клуб и Вршац на виши ниво.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
