У Партизану се снима римејк филма „Заборављени”

Заборављени – југословенски играни филм из 1988, у режији Дарка Бајића и по сценарију Гордана Михића, снимљен је много раније него што су рођени Данило Пантић (1996), Марко Живковић (1994) и Андрија Павловић (1993), међутим, кад би се на микропримеру Партизана и актуелне црно-беле фудбалске тематике правио „римејк” идентичног наслова комотно би могли да ускоче у главне улоге.

Разлог: трилинг фудбалера завидне репутације и значајних рола у прошлој сезони у текућој 2023/24. сишао је са главне сцене још у августу и више није у крупном кадру шефа струке Игора Дуљаја.

Ништа чудно… да 2022/23. заједно нису сакупили 69 утакмица и режирали, затресавши мрежу или асистирајући, 11 голова?!

Наравно, командант има апсолутно право да бира војнике и, уколико као Дуљај, (бар) у првенству ређа победе резон избора му, у сваком случају, заслужује епитет „исправан”, али намеће се шта се то догодило с фудбалерима огромног талента и, своједобно, репрезентативног (јуниорског или „А”) статуса?

Највећа енигма је, свакако, Пантић: пролетос, по опоравку од повреде и под Дуљајевим инструкцијама, наговештеног васкрснућа – ефектног гола из слободног ударца Војводини и сјајних издања зачињених асистенцијама против Новог Пазара и крагујевачког Радничког. Ове сезоне са свега 24 минута у поразу од Сабаха у Азербејџану, 20 на премијери шампионата на гостовању ТСЦ-у и 15 у дуелу с Војводином. Последњи пут у протоколу 24. августа против Нордсјеланда у Данској?

У ситуацијама кад Френк Кануте не може да споји три „крштена” паса и промашује додавања на 10 метара, навијачима с правом пролази кроз главу „где је бисер којег је не тако давно купио Челзи”? Или, зар је Партизанова школа фудбала, деценијама препознатљива по гејзиру вештих техничара (један такав је и рођени Румљанин), престала да фабрикује играче племенитије од гладијатора (свака част на физичко / борбеним карактеристикама) из Сенегала?

Марко Живковић, за разлику од две године млађег друга, такође, стасалог у „Земунелу”, није ни „омирисао терен”: у протоколу је једино био против ТСЦ-а у Бачкој Тополи и Сабаха у Београду.

Лане, десни бек ротирајући се са Александром Филиповићем имао је запажену улогу (гол Јавору и асистенције против Колубаре, Младости и Чукаричког, над њим и пенал у вечитом дербију), нарочито на домаћем терену – богомданом за бегове уз аут-линију и дотеране центаршутеве. Међутим, изгледа да га је скупо коштала пролећна катастрофална игра и првоаприлско клизање у Новом Саду, од тада – провео је на игралишту још 11 минута, крајем прошле сезоне против Чукаричког. Додатни проблем: Аранђел Стојковић одлично се уклопио у Дуљајеву визију и, у међувремену, зацементирао место.

Андрија Павловић, с друге стране, био је отпочетка битисања у Хумској у раскораку између претходно презентованог потенцијала и очекивања – на европској сцени, под диригентском палицом Гордана Петрића, био је од користи тиму (Келн), али… Никако није успевао да уђе у голгетерску серију (погодио „само” против Чукаричког и Радничког из Ниша) и израсте у важну карику.

Летос се чинило да ће поново у иностранство, изненада је добио шансу у финишу реванша са Сабахом и чак погодио на пенал-рулету (!), од тада… Народски: ни трага, ни класа, не рачунајући да је „попунио” службени записник у оба меча са Нордсјеландом.

Заборављени, бар Бајићеви и Михићеви, нису прича са хепи-ендом, Пантића, Живковића и Павловића, ко зна – можда поново огреје сунце, да ли у Партизану или…