Краљеви не умиру

Немања Мајдов је освојио европску златну медаљу за Србију, другу од 2006, са турнира у Монпељеу у категорији до 90 кг. Недуго пре тога, најсјајније одличје је освојио на Грен слему у Абу Дабију.

Шампионат Старог континента недостајао је у ризници 27-годишњака из Источног Сарајева, који је првак света постао 2017. у Будимпешти. Квантни скок у Мајдовљевој каријери дошао је после дуже паузе изазване повредом колена.

- Вратили смо се у стилу! Освојили смо две златне медаље у седам дана, што је седмица из снова. Чути своју химну два пута у толико кратком року на великим такмичењима није мала ствар, нарочито после тешког периода обележеног повредама. Ипак, краљеви никада не умиру. Велике шампионе краси тај мото, а остало зависи од форме. Кад је „погодимо”, показујемо да смо у стању да победимо било кога - почео је Мајдов разговор за „Журнал”.

Имали сте врхунске противнике, жреб Вам није био наклоњен?

- На постољу су завршили сви људи из моје „линије”. Белгијанца и Немца сам „решио” рутински, а у четвртфиналу сам се срео са великим ривалом - Мађаром Кристијаном Тотом, легендом овог спорта, бронзаним на Играма и вицешампионом света. С њим сам имао скор 2:2, али сам га савладао лакше него што сам очекивао.

Тот је освојио медаљу, као и наредна два ривала. Како је протекло полуфинале с познатим лицем?

- Још једна легенда џудоа ме је дочекала у полуфиналу - натурализовани Турчин Михаел Жганк, с којим сам се састао у финалу Светског првенства 2017. у Будимпешти. Њега сам савладао одлично изведеном техиком за ипон, који је проистекао из самопоуздања.

Последња препрека за злато била је у виду 23-годишњег Лаше Бекаурија, олимпијског првака са претходних Игара у Токију?

- Бекаурија се сви плаше. Грузин је „најстрашнији” борац, сви га се плаше. Сем игара, исте године је освојио и Европско првенство у Лисабону, а овог августа и Мастерс у Будимпешти, други у каријери. Не зна много за пораз, али сам ушао у меч без страха и знао сам да могу да га победим. Побеђивао сам га 2019. и знао сам да има дозу страха против мене.

Како је публика реаговала на тако дугачак меч?

- Било је спектакуларно, то је меч за памћење. Није било слободних места у хали у Монпељеу, више од 10 или 15 хиљада људи је гледало уживо. Време за „златан бод” превазишло је четири минута. Ипак, успео сам да „преломим” и будем јачи у глави од њега, издржим дуже и буквално сам ишао на напад више. Победио сам га захваљујући самопоуздању и вери у Бога. Хвала Њему и анђелима чуварима.

Какви су Вам планови у погледу Игара у Паризу?

- Имам норму, али се не бих оптерећивао плановима, нити бих много говорио о томе. Живим дан за даном, уживам у успесима стеченим крвавим тренинзима, проводим време са породицом. Наравно, Олимпијске игре су велики догађај. Ако Бог да, радује ме што ћу представити своју земљу најбоље што могу. Зна се да дајем максимум за земљу, породицу и народ.

Кад је реч о датумски ближим такмичењима, каква су очекивања од финала Лиге шампиона са Црвеном звездом?

- После два сребра у Паризу и Тбилисију, успели смо да добијемо домаћинство. Поново ће доћи страшни борци, па очекујем тешке мечеве, нарочито у категорији до 90 килограма. Реч је о светским и олимпијским шампионима. Опорављам се од свега, враћам се у тренажни процес и очекујем, ако нас Бог погледа, да освојимо злато. После толиких сребрних медаља, био би ред да освојимо најсјајније одличје, нарочито што би то било пред домаћом публиком. Даћу максимум, имамо и добар тим, а видећемо шта је све Бог планирао.