Даниловић: Дуда витез свог времена (ВИДЕО)

Каква је легенда био Душан Ивковић, можда најбоље одсликавају речи Предрага Даниловића:

- Био је витез свог времена – рекао је Даниловић, на промоција Дудине аутобиографије „Мој крст, моја прича”.

Сасвим природно кад је реч о таквом великану тим поводом су се на Дорћолу, у „Дерети” окупили легенде магичне игре, асови које је тренирао и пријатељи из свих сфера друштвеног живота. На челу са Драганом Кићановићем, једним од највећих кошаркаша свих времена. О Дуди су говорили Жељко Обрадовић и Саша Даниловић, а осим Киће и њих могли су много да кажу и Дејан Бодирога, Зоран Гајић, Дејан Томашевић, Мишко Марић, Иван Паунић, Стефан Марковић, Новица Величковић, Марко Кешељ, Миленко Тепић, Душко Савановић, Иван Јеремић, Страхиња Васиљевић, Ненад Крстић, Јоца Марић, Златан Томић, проф. др Драган Радовановић, Влада Андроић...

Дудина сећања, почев од детињства до несвакидашњих достигнућа у кошарци, у штиво је претворио Александар Милетић, наш колега из Политике. Испричао је причу и свему што му је било важно не само на кошаркашком терену, већи и у животу – породици, пријатељима, Црвеном крсту, Београду, бузукију... Портрет Душана Ивковића у другом делу књиге досликали су породица и његови пријатељи.

- Имао сам срећу да будем помоћни тренер једном таквом човеку. Био је јединствен у сваком погледу. Његови принципи у животу, посебно као кошаркашког тренера су били јасни, тако да је на мене утицао да и дан данас све његове постулате користим у раду – истакао је Жељко Обрадовић. - Поносан сам на однос који сам имао са Дудом, од првог тренутка кад сам заиграо у репрезентацији имао је огромно поверење у мене. Увео ме је прво у тај свет, после и у тренерски посао.

Најтрофејнији тренер Европе говорећи о свом куму посебно је нагласио:

- Увек је водио рачуна о свим пријатељима. Имао сам част и задовољство да се дружим са његовим голубарима. Начин како је прилазио тим људима и како се понашао према њима, био ми је показатељ како се треба поштују пријатељи и људи које волиш. О људима са којима је одрастао на Крсту, са којима је провео детињство је водио рачуна као најрођенијима. И посебно како је водио рачуна о људима који су се нашли у проблему. Увек је знао да окрене телефон и каже „Ваљало би да се нађемо, попричамо, да дамо савет или било коју врсту помоћи”.

Обрадовић је истакао да му је један од најтежих тренутака био кад је на аеродрому морао да каже Дуди да неће путовати са репрезентацијом, јер је прихватио позив да постане тренер Партизана.

- Убедили су те мангупи – рекао ми је том приликом уз додатак да ће ми помоћи у свему.

Предраг Даниловић, рекордер по броју златних медаља на Европским првенствима истакао је да је Ивковић од првих дана припрема имао поштовање и симпатију према њему.

- Знао сам за Дуду и раније, али од првог тренутка имао сам страхопоштовање према њему. Позитиван страх и поштовање на квадрат. Имали смо феноменалан однос. У прво време природно преовлађивало је кошаркашко пријатељство, после завршетка каријере остварили смо другу врсту пријатељства за мене далеко озбиљнију. Истовремено је био и мангуп и озбиљан, увек је инсистирао да је фамилија стуб свега. Неке ствари из књиге нисам знао, о некима нисмо стигли да причамо, а неке сам заборавио. Подсетио сам се читајући на муке кроз које су прошли његова фамилија и он. Из такве фамилије, ни Пива ни он нису могли да постану лоши људи.

Бољи крај евоцирања успомена на Душана Ивковића није могао ни да се осмисли од речи Христоса Комниноса, његовог пријатеља из Грчке:

- Докле год постоји кошарка, живеће и сећање на Дуду.