Цига отишао у легенду

Фудбалска Србија опростила се јуче од Велимира – Циге Ђорђевића. Легендарни тренер ОФК Београда из незаборавних дана „романтичара“ са Карабурме, друголигашких, па и прволигашких, преминуо је пре пет дана у 84. години, после можданог удара, а на вечни починак на београдском гробљу Лешће испратили су га најмилији.

Осим чланова породице, велики број људи из света фудбала дошао је да каже последње збогом боему, београдском шмекеру, шармеру, мангупу, како је често за себе говорио.

Искусни тренер сјајно је повезивао кафански живот са огромним фудбалским знањем. Ретко виђену енергију радо је преносио на млађе колеге. Бројни фудбалски људи пустили су још једну сузу за интелигентним човеком, посвећеном фудбалу 24 сата. Урезао је своје име у срца не само фудбалера и млађих и старијих колега где год да је радио широм старе Југославије. Важио је за омиљну личност у Прибоју, Мајданпеку, Ужицу, Пожаревцу, а као београдско дете дочекиван је пуног срца у ИМТ-у, Раковици, Вождовцу, Дорћолу, Карабурми, Звездари...

Некако посебно је у срцу чувао Црвену звезду чије је млађе категорије прошао, улазио је на Маракану као и у свој дом на Карабурмиили у Умчарима, где је живео.

На другом месту био је ОФК Београд, сматрао је Стару Карабурму као другу кућу, радо је и свима препричавао године у друштву Гојка Зеца, Божидара Миленковића, Илије Петковића, Слободана Сантрача, Јосипа Скоблара... Шта рећи за ноћна друговања са Ивицом Осимом, Иваном Чабриновићем, Миланом Живадиновићем, Манетом Бајићем, Миланом Рајом Раичевићем...

Вождовац, Звездару, Полет, ужичку Слободу уводио је у виши ранг или је спасавао од испадања, Прибој, Мајданпек, Ужице, Пожаревац, а нарочито његов Београд чувао је дубоко у грудима. Опроштају су присуствовали бројни људи из света фудбала: Бранко Смиљанић, Душан Кљајић, Миодраг Маринковић, Ђорђије Бојатовић, Владимир Стевић, Љубиша Стаменковић, Владета Томић, Драгослав Пивић, Слободан Симић, Срђан Траиловић, Велимир Митровић, Небојша Петровић, Владимир Батричевић, Ратко Достанић, Зоран Ћетковић, Бранко Стојаковић, Александар Стјеповић, Станко Јовић, Драгослав Средојевић, Драган Палибрк, Данило Медић, Горан Рајковић, Станислав Звездић, Јован Михајловић...

Испред ОФК Београда венац је положио Саша Роквић, а од некадашњег тренера опростили су се Мома Минић, Стевица Кузмановски, Ђорђе Серпак и више играча које је Ђорђевић предводио

- То што сам га звао Ћале све говори. Била ми је част и привилегија да живим са њим неколико деценија. Од њега сам научио много, направио ме је играчем и тренером, а пре свега човеком. Са његовим резонима, устајао сам и кад ми је било најтеже и било ми је лако ићи у нове изазове, а заједно смо пролазили кроз много победа и радости. Затварали смо и кафане и свлачионице... Сећам се да сам у ужичкој Слободи и ИМТ-у, где ми је био тренер на почетку, односно пожаревачком Младом раднику, када ме је са клупе водио на крају каријере, са њим знао како се то живи живот. Без Цигиних савета нисам могао ни један тренинг да одрадим, био је мотиватор, код њега није могао да прође ни један фазон, а филозофију да уђе у главу било коме имао је као нико. Извлачио је увек максимум од играча, од најлошијих правио је најбоље, постајали су првотимци иако су их многи гумицама брисали – причао је Бранко Смиљанић, одлазећи са гробља Лешће.