Вуковић: Дан за вечност у Галицији

Немања Вуковић (27) годинама је један од најбољих играча у београдском фудбалу, вођа на терену и особа од поверења тренера. Пре шест месеци стигла је круна каријере, као капитен аматерске репрезентације Београда, дошао је са саиграчима до другог места на Европском првенству у Шпанији. Јесенас је играо за БАСК ТЕК, а претходно са много успеха три сезоне за Торлак, уз епизоде у Црвеној звезди из Малог Мокрог Луга и другим срединама.

Прве фудбалске кораке начинио је 2002. године у Партизану.

- Отац и деда су велики навијачи „црно - белих“ и било је очекивано да почнем у њиховим редовима. Први тренери били су ми Илија Завишић и Никица Клинчарски, задржао сам се три године, па прешао у Перспективу из Земуна. Били смо прваци Београда и Србије два пута, памтим сјајно дружење деце и родитеља. Играо сам и тренирао са каснијим репрезентативкама, Јованом Дамњановић и Јеленом Чанковић, мало су старије и могле су да играју са дечацима. Као петлић, прешао сам у Телеоптик, код тренера Драгана Обрадовића – каже Вуковић.

Као млађи пионир, отишао је у Земун и задржао се осам година.

- Затекао сам већи број бивших саиграча из Перспективе, тренер нам је био Иван Ђуровић, сада успешан стручњак у београдском фудбалу. Много сам научио и од Стеве Воркапића, Ненада Слијепчевића и Драгана Шипке, сазревао као играч, а за први тим дебитовао сам као седамнаестогодишњак, на гостовању Жаркову. Затим сам потписао стипендијски уговор са Земуном, тренер првог тима био је Предраг Роган и нисам добијао шансу у јакој конкуренцији. Хтео сам да играм, али нисам желео позајмицу, већ сам прихватио позив тренера Бранислава Бајића и отишао у Дунав из Старих Бановаца.

За кратко време постигао је осам голова, уследили су уносни позиви.

- Ишао сам у Пољску на пробу, звали су ме из Инђије, али испречила се тренинг компензација од Земуна, нико није био спреман да то плати. Остао сам у Дунаву, затим ишао у Јединство (СП), Динамо 1945 и Раднички (СМ), а најбоље утиске носим из времена када сам играо за Феникс. Председник Мића Стојаковић одлично је организовао клуб, имали смо успеха и штета је што сада није у фудбалу.

Од јануара 2020. године, вратио се у београдски фудбал.

- Запослио сам се као достављач на мотору, чак сам једном пао и носио лонгету три недеље. Прешао сам у Црвену звезду (ММЛ), уследио је прекид сезоне због короне, а лета 2020. дошао сам у Торлак. Дочекао ме тренер Иван Ђуровић, живим у Кумодражу и обрадовао ме позив председника Бабића и сарадника. Гледао сам утакмице и знао сам да у клубу влада породична атмосфера. Привукле су ме амбиције, прве сезоне нисмо ушли у Српску лигу, иако сам постигао 20 голова. Следеће године били смо први и наставили са одличним играма у вишем рангу. Једно време смо били водећи, иако смо играли ван Кумодража због радова на нашем терену.

После три године, дошло је до разлаза са Торлаком.

- Отишао сам у БАСК ТЕК, иако сам имао понуде шест клубова, свиделе су ми се амбиције управе и тренера Мирка Буњевчевића. У прелазном року променило се много играча, нисмо нашли склад у игри, надовезале су се повреде и кола су кренула низбрдо. Сви смо криви, увек полазим од себе, морало је боље. Од деветог кола мало смо се покренули доласком новог тренера Радишића. Сигуран сам да ће бити боље после зимских припрема и да ћемо да изборимо опстанак.

Најлепши период каријере догодио се у јуну у Шпанији, на Европском првенству аматера.

- Темељ за успех изграђен је годину дана раније, на квалификацијама у Хрватској. Били смо испред јаког домаћег тима, који је по коефицијенту био међу најбољима у Европи. Створила се одлична атмосфера, а најзаслужнији су били селектор Горан Јанковић, помоћници Јеремић и Милетић, као и челници савеза. Добили смо сјајне услове, тренирали у Кући фудбала, у Шпанију отишли у опреми какву носи А репрезентација.

На Пиринејском полуострву, наши аматери почели су такмичење ремијем.

- Играли смо са Злином, све је било ново за нас, нисмо имали велика очекивања, али потајно смо веровали у успех. Голом Павловића стигли смо до 1:1, бод је значио, видели смо да можемо много. Уследила је победа над Доњом Шлеском, пред утакмицу смо имали детаљну припрему, видео анализу, из тога смо дали победоносни гол преко Миљковића. Затим смо уписали и тријумф са Лисабоном, нисмо хтели да размишљамо да ли је бод довољан и као први смо ушли у финале. Сачекао нас је домаћин, Галиција, играли смо пред 6.500 гледалаца у врхунској атмосфери, пожелео сам да вечно траје тај дан. Нисмо могли више од часног пораза (1:3), али подигли смо лествицу. Пре 12 година Београд је био трећи, допринели смо већем угледу у Европи и надам се да неће проћи много времена до освајања трофеја.

Поред фудбала, Немања зарађује и као продавац гардеробе и парфема:

- Од детињства волим да будем лепо обучен, то сам претворио у посао. Од корона вируса, у експанзији је продаја преко интернета, тако имам више времена за фудбал. Радио сам као конобар, менаџер кафића, организатор прослава, био достављач. Волим моторе и да скијам, породични корени су из Црне Горе, рафтинг на Тари ме опушта. У школи сам био вуковац, завршио сам спортску гимназију, остао је жал за факултетом, али никад није касно. Привлачи ме пољопривреда, има потенцијала у будућности. Година пред нама биће ми раскрсница у животу, надам се да ћу да остварим амбиције које до сада нисам достигао.