Подрашчанин: Деда Мразе, поклони нам Париз

Прича једног од највећих имена српске одбојке почела је у тренуцима док је гледао чувену

златну генерацију из 2000. године у Сиднеју. Већ 2006. испунио је дечачки сан и почео да

дели терен са Миљковићем, браћом Грбић, Мештером, Герићем... А тада је почела његова бајка. 

После 18 година играња за репрезентацију, иза себе је оставио ону у којој је оборио рекорд по броју утакмица за плаву чету, а улази у ону у којој ће имати прилике да последње странице испише на најлепши начин. Реч је о Марку Подрашчанину, који ће се овог лета борити за визу за Олимпијске игре, исто оно због којег се и заљубио у одбојку.

- У време Сиднеја је то био најпопуларнији спорт у земљи, а узор ми је био Андрија Герић. Имали смо доста сличности, из Новог Сада смо, исту позицију играмо, исто сам отишао у Маћерату после Војводине. Фактички сам га наследио. Десило се да оборим његов рекорд, што ми много значи. С обзиром да дуго играм за репрезентацију, мало сам утакмица пропустио, било је очекивано. Свакако, то је најзначајнији део моје каријере. Нема лепшег осећаја него када се обуче дрес, пева химна и усрећи породица, пријатељи, али и цела нација. 

Од толико лепих тренутака на и ван терена, тешко је било блокеру Србије да одабере један.

- Пола живота играм за плави дрес. Испратио сам доста играча, радио са три врхунска тренера Колаковићем, Ковачем и Грбићем. Неколико пута сам био на Балкону, то остане играчу као успомена за цео живот. Злата која смо освајали. Незаборавни Беч 2011. године, када је цела дворана навијала за нас против Италије.  Европско првенство у Паризу пре четири године, иако се нико није надао, попели смо се на трон. Освојили смо злато и у Светској лиги. Заиста је немогуће одабрати једно. Дружења, упознао сам пријатеље за цео живот. Незаборавне године, било би лепо да се крунишу одласком у Париз.

Један од начина да се тај пут олакша била је да Србија добије домаћинство у једном од прва два турнира Лиге нација, што се ипак није десило. Како каже Потке, то их неће пореметити.

- Било је назнака да ћемо организовати један турнир, с обзиром да су се одбојкашице већ пласирале. Њима Лига нација не значи ништа, а нама значи све. Међутим, у разговору са људима из Савеза, интересовање нарочито за прва два турнира је било велико. На крају нисмо имали среће. Сви смо свесни да би то била заокружена целина ове генерације и подстрек млађима.

Део је две феноменалне генерације. Прва, горепоменута репрезентација бивше Југославије, и она која ја наставила њиховим путем - Атанасијевића, Лисинца, Ковачевића, Петрића… Често се провлаче коментари да мушка репрезентација нема наследнике

-  Циљ Савеза и селектора је да убацују све више младих, јер једино тако могу да напредују и достигну наш ниво. Сви играју у јаким клубовима и имају добре тренере. Треба им што више утакмица. Павла Перића и Александра Недељковића сам буквално наговорио да дођу у италијанску лигу. Видим да Павле игра сјајно, Недељковић је најбољи блокер лиге. Ово лето је било добро за све младе играче, с обзиром да их је селектор пробао током ВНЛ-а. Не знам да ли ће на следећем имати толику прилику, јер је сваки сет, свих 12 утакмица које нам предстоје важне. Верујем да ће бити од помоћи. Не слажем се да нема талентоване деце и да се са њима лоше ради.

Искусни блокер је давне 2008. први пут заиграо у Серији А. Постао је права одбојкашка икона у Италији, један је од главних играча најбоље лиге на свету. Поштују га и у бившим клубовима , увек му скандирају, траже аутограме и фотографије.

- Осам година сам провео у Лубеу, у добрим сам односима са управом, председником. Четири у Перуђи, можда и најлепше у каријери. Атанасијевић и ја, донели смо им прве титуле. И сада већ четврта сезона у Тренту. Одбојка је такав спорт, породични. Могу слободно да кажем да то нема ниједан други спорт. Гаје се праве вредности, нема хулигана, нема ружних речи, баш је културан. Имао сам среће да играм у реномираним светским клубовима, у којима сам се увек борио за трофеје и да побеђујем.

Велико поверење у Трентину и капитенска трака и то у сезони када бране шампионски трофеј.

- Част је бити капитен великог тима, препознатљивог у свету одбојке. Није ми тешко. Прија ми да се надмећем и доказујем у овим годинама, са клинцима, да их тако назовем. Доста су млађи од мене, а са друге стране већ су најбољи на свету и у Европи. Једино теже су интервјуи (смех). Италијани доста прате одбојку, сваки дан зову. Биће тешко да одбранимо титулу, увек постоји пет, шест конкурената, који имају веће буџете од нас. Добро функционишемо и први део сезоне смо одлично одрадили. У Лиги шампиона такође, две победе против Тура, првака Француске, без пораза смо у групи.

„Потке” је у међувремену добио и италијанско држављанство и не крије да ову земљу сматра другим домом.

- Већ после прве године сам заволео Италију. Имао сам понуде из Русије, чак и из Бразила. Међутим, понављам, играо сам у врхунским клубовима, а и породица се навикла овде. Нисам желео ни због себе, нити због њих да одем. Италија нам је друга кућа. Долазимо из православне породице, везани смо за Нови Сад, одакле долазимо супруга Милена и ја. Поштујемо наше обичаје, али понешто усвајамо из друге културе.

Исти случај је и са ћерком Милом и сином Матијом, који такође уживају у Тренту.

- Они иду овде у школу и одлично се сналазе. Причају италијански, као сунђери су, све упијају. Мила чак и боље од нас, набацила је тај њихов нагласак. Пред њихов Божић писали су писма Деда Мразу шта желе. Понављам, иако поштујем њихове празнике, моја деца поклон увек добију тек за Нову годину. То је нешто нормално. Волим да проводим време са њима. Срећан сам, не само због спорта, због дивне породице, јер су увек ту за мене, највежа подршка поред пријатеља и родитеља. Трудим се да сваки тренутак проведем са њима и покажем им нешто ново. Лепо нам је, али планирамо да се једног дана вратимо у Нови Сад.

Новогодишњи и божићни празници куцају на врата. Ипак, због обавеза са клубом, све време породица Подрашчанин је у Тренту. Како италијанска кухиња важи за једну од најбољих на свету, у празничном духу, српски ас ће:

- Нека јела су стварно боља од наших, али генерално и даље више волимо српску кухињу! Италијани праве одличне новогодошње специјалитете, не једем их много, али заиста јесу међу најбољима. Што се тиче вина или ракије, увек бирам ракију. Волим после утакмице да попијем чашу вина, не преко тога, баш због тешког опоравка (смех). Али ту нема дилеме, домаћа ракија.

За крај разговора поручио је:

- Желим свим читаоцима Спортског журнала срећне празнике!