Девет деценија од историјских дуела БСК и Ајакса

Данас је то незамисливо, али се пре 90 година стварно догодило. У другој половини 1933. године, Ајакс из Амстердама и Београдски спорт клуб (БСК) одиграли су три пријатељске утакмице. Ајакс је био први холандски клуб који је гостовао у Београду, 15. јула 1933. године. Те летње топле вечери, на игралишту БСК-а, под светлошћу 28 великих сијалица, распоређених на четири стуба (на сваком стубу по 7 сијалица) снаге су, одмерили БСК и Ајакс, који су у то време били шампиони Југославије и Холандије, са највише играча у репрезентацији.

Посебна и незамислива занимљивост, за време од пре 90 година, јесте податак да је та утакмица између БСК-а и Ајакса почела у суботу у 22 часа, наведеног датума, а завршила се готово у поноћ. Утакмица је иначе била предвиђена да почне у 21 час, али је дошло до изненадниг квара на електричним  сијалицама и почетак је пролонгиран. Утакмица је завршена победом БСК-а 3:1 (2:1). Голове су постигли Шурдоња, Глишовић и Тирнанић за БСК, а Хангард за Ајакс.

Посебно је занимљиво да је те исте 1933. године, БСК, већ у децембру допутовао на турнеју у Холандију и за осам дана боравка одиграо чак четири утакмице, од којих две са Ајаксом. Прву 24. децембра, резултат је био 2:2 (1:0) и другу, на сам дан дочека Нове 1934. године, 31. децембра, кад је БСК извојевао победу 5:3 (3:3), а легендарни Благоје Моша Марјановић сместио три лопте у мрежу Ајакса.

Специјални извештач листа Политика са ове турнеје био је доајен и њено златно спортско перо, Љубомир Вукадиновић, а вођа пута проф.др Михаило Андрејевић, највећи српски фудбалски дипломата.

На тим историјским темељима, пре, сад већ јако близу једног века, Ајаксу се догодио Велибор Васовић који је у славни клуб стигао 1966. и за пет година играња осваио невероватних седам престижних пехара, од којих је најзначајнији онај у Лондону 1971, кад је у својству капитена Кројфу и друговима, подигао пехар у моменту  кад је Ајакс први пут постао шампион Европе и још шире својим борбеним играма отворио врата десетинама и десетинама других српских фудбалера који су свој интернационални хлеб зарађивали у Холандији. Да споменемо само нека најпознатија имена, јер је овај простор премали за њихова набрајања: Спасоје Самарџић, Томислав Калоперовић, Звездан Чебинац, Благоје Пауновић, Матеја Кежман, Ивица Краљ, Милко Ћуровски, Дејан Говедарица, Митар Мркела, Данко Лазовић, Миралем Сулејмани, Марко Пантелић, Немања Гудељ...па све до Душана Тадића. Предугачак је списак...готово у недоглед.

Некако је судбински било предодређено, да после те давне 1933. године, Ајакс 1973. године, баш у Београду, у мечу са Јувентусом (1:0), освоји, у Васовићевом граду, своју трећу узастопну титулу шампиона Европе. Те године је пехар, као капитен, пут београдског неба подигао, први пут Јохан Кројф, најбољи фудбалер Европе 20. века. То је уједно био и његов најзначајнији пехар у играчкој каријери, а освојио их је 23. Београд је тог 30. маја 1973., Ајаксу био срећан град.

Свих тих блиских фудбалских веза се присетио и актуелни амбасадор Холандије у Србији, господин Јоуст Реинтјес који је приликом свог доласка на дипломатско службовање у Београд, изјавио:

- Кад сам чуо да идем у Србију и Београд, одмах сам се сетио Велибора Васовића и његовог доприноса Ајаксовим успесима. Био сам дечак, кад је Ајакс први пут играо финале Купа шампиона са Миланом, 1969. године. Гледао сам ту утакмицу на ТВ у црно-белој слици. Милан је победио са 4:1, а Васовић је постигао гол из пенала за Ајакс. После сам, са уживањем, гледао и радовао се кад је Васовић у Лондону, 1971. као капитен примио пехар у име свих нас Холанђана. То присуство, кроз историју, великог броја српских фудбалера у Холандији, у новије време, је више него успешно оправдао и Душан Тадић. Надам се да ће их у будућности бити још.