„Романтичарима место у елити“

Каријера Николе Вујадиновића могла би да се стави и у неки приручник о путовањима. Рођен је у Београду пре 37 година и за то време, искусни штопер, постао је фудбалски глобтротер. Пут га је водио у 18 клубова и кроз 11 држава, а сада је један од предводника мисије повратка ОФК Београда у елитно друштво

- Романтичари заслужују да буду у Супер лиги, управа има амбиције да уради тако нешто, направљен је одличан баланс младих и искусних. Далеко је све од завршеног, али на добром смо путу. Прија ми улога ментора, желим да помогнем младим играчима да пронађу пут, да им пренесем искуство и мотивишем их за велика дела. Вратио сам се у Србију, пре свега, због породице, иако сам имао неколико понуда из иностранства - каже Вујадиновић.

Почетак је био у дресу Црвене звезде где је прошао млађе категорије, али деби у првом тиму није дочекао.

- У том периоду, на омладинску школу Звезде није се толико обраћала пажња као сада. Драго ми је што данашњи клинци, за разлику од нас, добијају прилику да се докажу. Имали смо много талентованих играча у генерацијама 1985, 1986. или 1987. године, али нико није успео да се домогне сениорског погона. Са мном у екипи биo je, сада покојни, Горан Гогић, сјајан момак који је касније неким обилазним путем стигао до Звездиног дреса, као и Раде Вељовић. Леп период, иако је остао жал што нисмо добили шансу у првом тиму. Уместо тога, ишао сам на позајмице, развијао се и то ми је трасирало пут да касније играм на вишем нивоу.

За први одлазак преко границе морао је пређе пут од 397 километара и скраси се у главном граду Бугарске, где је носио дрес ЦСКА. „Армија“ представља синоним за фудбал код наших источних суседа, а у случају Вујадиновића било је, народски речено, „прво па мушко“ пошто је освојио титулу у сезони 2007/08. и то без пораза.

- Испоставило се да је то последња титула за ЦСКА. Сјајна екипа, била је доминантна у шампионату, није било Лудогореца, био је у нижем рангу. Конкуренција су били Левски и Литекс, али били смо супериорни, примили смо само 11 голова, али следеће сезоне, кренули су финансијски проблеми, Александар Томов тадашњи председник, био је приведен, ситуација је постајала све лошија и екипа је на крају морала да буде распродата. Видим да сада постоје два клуба који се зову ЦСКА, надам се да ће овај где сам био коначно освојити титулу.

Следећа станица била је Удинезе, али није имао среће да дебитује за први тим, ишао је само на три позајмице од којих је једна била у Јавору из Ивањице.

Ретко се дешава да играчи из Србије играју у Шкотској, осим Гордана Петрића (Ренџерс и Харт), били су Саша „Ђани“ Ћурчић (Мадервел) и Драган Младеновић (Ренџерс), али тамо је стигао и Никола Вујадиновић, у сезони 2010/11. носио је дрес Абердина.

- Клуб Алекса Фергусона, тамо је и сада све у његовом знаку, али никад га нисам видео да је дошао на утакмицу. Ту влада локални патриотизам, људи из града воле само Абердин, никако Селтик и Ренџерс. Велики клуб тренутно не бележи добре резултате, а у моје време, играли смо полуфинале купа против Селтика, али сезона није била какву смо желели. Много играча из Друге лиге Енглеске долази ту на каљење због тога што није толико физички захтевно играти у Шкотској. Леп период, навијачи су ме заволели, клуб је хтео да откупи уговор, али Удинезе није желело да ме пусти.

Једно од најлепших искустава, Вујадиновић је имао у Шпанији, где је у два мандата носио дрес Осасуне, у друголигашком друштву, па и у елити.

- Специфична средина, људи у Памплони, као и у целој покрајини Навара живе за тај клуб. Иако територијално не припадају том делу, себе називају Баскијцима и причају тим језиком. Много се ослањају на „Кантеру“, то је њихова омладинска школа где су све играчи из тог дела Шпаније. Чак и кад смо испадали из највишег ранга, после сваке утакмице добијали смо аплауз и подршку. Никад ниједан звиждук, што се стварно ретко виђа.

Уследио је први одлазак ван Европе, у Кину, где је од 2015. до 2016. године носио дрес друголигаша Пекинг Ентерпрајза. У том моменту за саиграча је имао Данка Лазовића, док је тренер био Александар Станојевић.

- Понуда какву нисам могао да одбијем. Пројекат клуба био је играње у елитном рангу. Нема много разлика између екипа, ко иде у Кину, треба више да бира град. Услови за тренинг су добри, радили смо на Олимпијском стадиону. Није лако мотивисати њихове играче, недостаје им такмичарског набоја, код њих се на фудбал другачије гледа – каже Вујадиновић.