Да неки клуб слави педесет година постојања и није ретка вест, али у случају „Коче Анђелковића”, јубилеј је вредан дивљења. Откако је због градње хидроелектране Ђердап, Текија пресељена на нову локацију, клуб није мењао стратегију, црно-жути дрес могу да носе само Текијанци.
- Није то завет, ни правило, али прећутно се поштује – каже Бранибор Атанацковић, генерални секретар. – Други нам се не нуде, ваљда што никад ниједан играч није добио новац од клуба, а немамо манир да зовемо. Текијанци клуб напуштају само да би играли у вишим рангововима и, углавном, враћају се да каријеру заврше где су поникли.
Слична правила за место у тиму има Атлетик из Билбао, с том разликом што Текија има 450 становника, а у школи свега 30 ученика.
- Имамо 20 регистрованих играча и још толико у млађим категоријама. У саставу су играчи од 16 до 38 година и свима су траг у клубу оставили, деда, отац, стриц...
Са тако малом базом, тренеру Љубиши Лајтиновићу често је тешко да састави екипу.
- Марко Болботиновић и мој син Урош студирају у Београду, али није им тешко да суботом дођу на утакмицу и после тога да се врате.
Текијанцима није тешко да путују пет сати на утакмицу, али одолети чарима лова и риболова понекад је велики изазов.
- Капитену Миодрагу Лајтиновићу је за време лова најтеже, има задатак да са чека скупља играче. Риболовце је већ теже лоцирати, али и њих пронађе.
Дунав даје, али и узима. По много чему та љубав и дружба није обострана.
- Због градње хидроелектране вода је прекрила нашу, стару Текију. После поплава 2015. године, Дунав је на терену оставио муљ дебљине пет метара. Уз помоћ заједнице и наш велики напор успели смо да очистимо и модернизујемо терен, направимо нове клупске просторије. Ове године надамо се да ћемо решити и проблем са напајање струјом. Тек тада ћемо моћи да дишемо пуним плућима и још боље радимо. То је и наша мисија, једини смо спортски клуб у месту.
И опет је у причи вољени, моћни Дунав. Од игралишта дели га неколико метара обале и челична ограда висока пет метара, али недовољна, да мали клуб спречи да буде, највероватније, рекордер у Србији по броју изгубљених лопти.
- У жару борбе или због тактике одлети лопта преко ограде у реку. Кад је вода брза оде право на брану или је струја однесе у Румунију. Кад имамо дежурни моторни чамац неке и спасимо, ако су пловила на весла већ је тежа мисија. Ретко се деси да одиграмо меч, а да не изгубимо бар једну лопту, три ређе, а рекорд је пет. Никад се, међутим, није десило да меч буде прекинут, да останемо без основног реквизита – каже Бранибор Атанацковић.
Модеран начин живота и борба за егзистенцију не иду на руку малим местима и клубовима. Али попут Коче Анђелковића који је 1787. године подигао буну против Турака, Текијанци су бескомпромисни, чувају традицију и негују спортске вредности. Судбине Текије и клуба су нераскидиво повезане и остаје нада да ће са обронака Мироча и обале великог Дунав још дуго орити химна малобројних али поносних црно-жутих:
„Капетан Коча путује, путује...”
СПОНЗОР КАО ДЕО КЛУБА
Као ретко где, нема жалопојки на локалну самоуправу, немаштину, неразумевање.
- Већ 25 година имамо, како се модерно каже, генералног спонзора. Нисмо захтевни, ни размажени, а власник предузећа, наш Текијанац Живојин Болботиновић увек је вољан да помогне. Устежемо се да га питамо и за нове мреже... Најпрецизније је рећи да је саставни део клуба, без њега све би нам било неупоредиво теже – каже Атанацковић.
ЛИГА ЗА ПРИМЕР
Да не буде да су Текијанци задовољавају постојањем и локал патритизмом, треба рећи да су јесењу сезону у Првој општинској лиги Бора завршили су на другом месту, са само бодом заостатка за водећом Егетом.
- Нећемо по сваку цену да јуримо виши ранг, али ни бежати од њега. Терен ће бити једино мерило – каже Атанацковић. – Морам да похвалим све клубове, увек је спортска атмосфера, на терену буде и жестоко, али су гостопримство и дружење после меча обавезни део.
ДРУЖЕЊЕ СА ЈЕДИНСТВО ИЗ БРЧКОГ
У клубу су поносни на пола века, али и скромни у прослави. Највећи поклон био би да засветле клупске просторије, да проради аутоматски систем за заливање терена...
- Имамо у плану да обновимо редовна дружења са клубом побратимом Јединством из Брчког – каже Бранибор Атанацковић. – Петнаест година смо се лепо дружили, али током короне традиција је прекинута. Надамо се да ћемо ускоро наставити по старом.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
