Сређивали му трансфер у Партизан, кренуо на море, па завршио у Звезди када је испред стана стигао мерцедес београдских ознака

У каријери Здравка Боровнице много тога дешавало се случајно, а увек бивало добро и успешно. Кад је полазио на летовање судбина га је преусмерила у Црвену звезду, а у њој доживео велике тренутке и историјске утакмице. Снажан утисак оставио је и у Бастији, Адани, Олимпији, Динаму из Винковаца и Сутјесци.

Захваљујући Партизановој ведети доминирао је у „граду на Бегеју”, а уместо на одмор и море, стигао је у Београд и Црвену звезду. Живот баш може да посложи причу. Све касније што је остварио било је за похвалу и памћење. Кад је био нападач, рафално је гађао противничку мрежу.

У улози дефанзивца био је озбиљан и поуздан. Једино се никад није окушао на позицији голмана, а да јесте можда би се љутнули Александар Стојановић и Живан Љуковчан, или касније Будимчевић. Тек, био је прави да ће се памтити за сва времена.

Здравко Боровница, стасити фудбалер и човек који је мелем за сваку рану, кад треба.

Рођен је 17.августа 1954. у Накову. Стасавао је у родном месту, али легенда Партизана и југословенског фудбала Милан Галић желео је по сваку цену да га доведе у Пролетер. У Зрењанину се тада играо леп друголигашки фудбал...

- Трећа лига била је изузетна, а о другој или најјачем степену такмичења не треба ни трошити речи. У другом рангу било је четири или пет клубова који су куцали на врата елите. Од Леотара, Сутјеске, ОФК Београда, Рада... Заиста је била квалитетна лига - прича Боровница.

Здравко је за Пролетер постигао више голова него што је одиграо утакмица, а у мечу против требињског Леотара три пута је погађао циљ.

- Свој успех највише вежем за Милана Галића. Био је толико упоран, иако није знао какав сам играч. Једноставно, чуо је за мене. Дошао је да гледа једну утакмицу у Накову и од тог момента заљубио се у моју игру. Ми, деца са села, нисмо имали некакве илузије и велике амбиције, дођеш до Кикинде и то је – то. Међутим, он је пет или шест пута долазио и дању и ноћу, разговарао је са мојим оцем. И да он није имао толико упорности ко зна где би моја каријера кренула. Једно вече касно је дошао и рекао ми да се одлучим, отац ми је сугерисао да донесем коначну одлуку. Ја сам пресекао и рекао му: „Ништа сутра, ако ме сада не одведете, немојте више долазити”. Тако је и било.

Хтео га је Партизан, Галић је лепо о њему причао у Београду, али он је пред одлазак на море отишао у Звезду.

- Испоставило се да је Галић завршавао мој прелазак у Партизан. Било је да кад оду у иностранство Моца Вукотић и Ненад Бјековић, да мене пусте још пола године у Пролетеру да останем, па да дођем у Хумску и да одмах играм. Међутим, неко је из Звезде то чуо. Био сам у селу и полазио сам на одмор, на море. Испред стана стигао је мерцедес београдских ознака. Они су ме спречили да одем на море, отпутовао сам у Београд и потписао за Звезду.

У нашем највећем клубу дочекао га је тренер Милован Ћирић, код Гојка Зеца и помоћника Милована Ђорића било је главобоље, али Бранко Станковић знао је шта ради. Код „Амбасадора” је прво био либеро, а ваљало би да је постао полушпиц, како је негде изјавио.

- Одмах сам схватио да је јака конкуренција. Било нас је 30 и тешко је да анониман и непознат уђем одмах међу 11. Пола тима били су репрезентативци. Међутим, био сам упоран и чекао прилику. Код Ћирића је нисам могао ни добити, јер он се задржао кратко. Дошао је Гојко Зец и он је донекле био и коректан, одиграо сам значајан број утакмица, улазио у игру. Друга година била је најгора. Ђорић је био с њим. Зец је био миран и повучен, а Ђорић бахат. Уместо да идем степеницу више, вратио ме степеницу уназад. Имао сам позиве из Војводине, али и Ријеке, јер је Мирослав Ћиро Блажевић желео да ме види на Кантриди. Одлучио сам да одем из Звезде. Потражио сам разговор са Драганом Џајићем, већ сам био изгубио и вољу за игру. Убрзо је дошао Бранко Станковић за тренера. Обавио је са мном разговор накнадно, јер на прозивку нисам хтео да дођем. Тражио је да са тимом идем на припреме, да ће ми у наредних месец дана рећи да ли сам за Звезду. Од тада је све кренуло нормалним путем.

Код Станковића није био голман, против Војводине је перфектно обавио задатак левог бека, а кад пређе на противничку половину терена скоро сваки пут је био гол.

- Бранко је био толико ригорозан и упоран у својој стратегији. Прве две године тако је било, нико на њега није могао утицати. Касније смо се с њим пријатељили. У тој шетњи пред меч са Војводином Станковић је био брижан због Новаковића који је загребачком Динаму дао три комада, брз је, хитар. „Шефе, дајте га мени. Бићу леви бек и нема игре за Новаковића”. Питао ме да ли ћу моћи да обавим тај задатак, веровао ми је, па смо победили лагано са 2:0, а ја сам одлично чувао Новаковића и био је неприметан.

Звезда је у његово време добро играла у Европи, стигла је и до финала Купа УЕФА, а да није Боровница био јунак победе над Динамом из Берлина, кад је два пута погађао мрежу Немаца, ништа од завршнице, опет са Немцима, Борусијом из Менхенгладбаха.

- У Немачкој смо изгубили са 5:2, а у Београду је Динамо повео. Гледаоци су почели да напуштају трибине. Онда сам ја дао два, Дуле Савић један, а у последњем  минуту био је аутогол. Та утакмица се толико памти пошто смо касније догурали до финала Купа УЕФА. Тако је Дуле Савић дао гол против Арсенала, решио је утакмицу, али би пао у заборав да нисмо дошли до финала. Било је добрих утакмица, бољих од те, али она је била најзначајнија на путу до финала.

Против загребачког Динама задобио је тешку повреду, прелом вилице. Због погибељног потеза Вујадиновића прескочио је финале против тима из Менхенгладбаха.

- То ми је нешто најжалије. Јер, та нијанса, да сам ја играо у финалу, можда бисмо освојили. Јесте судија навијао за Немце, али верујем да смо могли да победимо. А тај погибељни старт, не желим његово име ни да помињем, био је намеран старт. Друго је оштра или груба игра, лопта се нађе међу два играча. Ово је био ударац у главу кад је лопта далеко од нас, чиста намера. Најрадије бих заборавио то, али није ми јасно да постоје људи који песницом ударе човека, поломе му вилицу без икаквог разлога.

Био је са Звездом шампион Југославије 1977, 1980. и 1981. године, Куп Југославије освојио је 1982, више пута са њим у тиму црвено-бели су били четвртфиналисти Купа шампиона.

- Кад се побеђује, увек смо задовољни. Нисам играо против Бајерна у Београду. Водили смо са 3:0, али касније смо примили два гола. Разбили смо их и ипак испали. И против Интера смо могли да прођемо даље. Карло Мураро дао је тај несрећни гол. Против Борусије судија је навијао за њих, а публика за нас. Није било ни среће. Ипак, тај меч против Динама из Берлина један ми је од најдражих. Финале Купа Југославије 1982. против загребачког Динама, кажу да је било најквалитетније до тада и после тога. Та утакмица ми је, ипак, најдража.