Данас скоро да нико не зна шта је ”хазена”, спорт који је Београду у међуратном периоду од 1921. до 1941. био један од најпопуларнијих посебно међу девојкама. Ова игра са лоптом настала је 1905. године у Чешкој а име је добила од чешке речи хазети што значи бацити. Најсличнија савременом рукомету, хазена се играла на отвореном терену правоугаоног облика, величине 48 са 30 метара. Утакмица је имала два полувремена у трајању од по 25 минута за жене и 30 минута за мушкарце а екипа се састојала од седам играча, укључујући и голмана. Учесник игре могао је лопту да носи највише три корака, да је држи најдуже три секунде, два пута само да је баци о земљу а лопта је могла да се дода играчу који није смео да буде ближи од два метра. Шутирање на гол било је дозвољено само ван голманског простора. Хазену су могли да играју и мушкарци и жене али у Србији она је постала искључиво „женски спорт“. Већ 1921. године основана је женска хазена секција при БСК, а убрзо и при Спортском клубу „Југославија“.
Прва званична хазена утакмица одиграна је 1921. године између екипа БСК-а и „Х.А.К.О.А.Х“, јеврејског спортског тима из Земуна. Већ 1924. године основа се Хазена савез Југославије и одржано је прво државно првенство. У Београду хазена играчице постале су се прво сестре познатих престоничких фудбалера као што су Десанка и Софија Поповић, сестре Светозара Кике Поповића, фудбалера БСК-а и првог хазена тренера. Брат једне од најбољих хазенашица Београдског подсавеза, Емилије Јовановић, центра тима „Југославије“, био је фудбалер истог клуба Драган Јовановић, такође и хазена судија, који је надимак Жена добио због свог доприноса развоју овог женског спорта код нас.
Хазена је постала популарна јер се играла на отвореном и није захтевала салу којих није било много у тадашњем Београду као и зато што се играла у једноставној спортској опреми која је била свакоме доступна, за разлику од неких других спортова као што су тенис, голф или јахање, који су управо због скупе опреме били резервисани за привилеговани, богатији слој друштва. Поред тога, ово је био први популарни женски спорт. Српске жене тог времена скоро да нису могле да се баве другим масовним спортовима па једноставно ако су желеле да се баве спортом морале да постану хазенашице. Ипак, није све ишло тако глатко јер је српско друштво било дубоко патријархалном друштву па је било тешко одржати довољан број спортисткиња у клубу јер су родитељи нерадо дозвољавали женској деци да се „разголићују“ у спортским дресовима. Опрема хазенашица састојала се из спортске мајице и сукње изнад колена што се у оно време сматрало непримереним „слободним“ изгледом за девојке. Још већи проблем је био када је почело да се игра државно првенство јер су девојке одлазиле на утакмице ван града што је подразумевало да се преноћи а родитељи тог времена нису лако пристајали да њихове неудате кћерке спавају ван куће.
Део тадашње штампе допринео стварању негативне слике о хазенашицама. У већини дневних новина и недељним журналима оглашавали су се спортски функционери, лекари и професори Медицинског факултета препоручујући благотворно дејство бављења спортом женским особама, посебно девојкама које доста времена проводе седећи у школским и студентским клупама и канцеларијама на првом месту гимнастиком, али и хазеном, тенисом и пливањем”. Ипак, било је и негативних чланака у којима се на провокативан и сензационалистички начин писало како мушкарци чине 85 одсто публике на утакмицама хазене и у којима је на негативан начин коментарисан изглед и спортска опрема играчица. У тим текстовима омаловажавале су се играчице ”које носе сукње” и на ружан начин се девојкама препоручивало да ”носе кратке панталонице” а на подсмешљив начин се писало о брзини, спретности и прецизности девојака. За спортске потезе за које су мушке играче у тим новинама проглашавали херојима нације девојкама су се подсмевали. Нису само новинари били против тога да се девојке баве све популарнијом хазеном. У новинском чланак из 1925. године који је потписао архитекта Бошко Симоновић, познатији као Божа Дунстер, који је као селектор предводио нашу фудбалску репрезентацију на светском првенству у Монтевидеу, написано је да ”хазена није најподеснија за здравље женске омладине”. ”Хазена нема онога што је битно за лепи пол. Она нема елеганције, ни грациозности што треба сваки женски спорт углавном да има, писао је Божа Дунстер који је иначе био познат по томе да се противио увођењу професионализма у фудбал са образложењем да аматери дају све од себе а професионални ”чувају ноге” како би продужили каријеру. У свом тексту Божа се бавио и медицинским аспектом учешћа жена у спорту за шта уопште није био стручан. Написао је да је забринут ”како велико напрезање утиче на женско тело”, а посебно га је бринуло какве последице ће бављење ”овако грубим спортом са много ударања и гурања, имати на женске груди”.
Међутим, београдске девојке нису мариле за негативне коментаре и душебрижнике. За њих је јавно бављење овим спортом било ”више од игре” и део борбе за еманципацију и борбу да буду једнаке са мушкарцима. Ослобођене стега, повезане женском солидарношћу и подстицане бодрењем родно еманципованих родитеља, наставиле су да вредно тренирају и упорно промовишу делотворност бављења спортом код „слабијег пола“. Тако је 1934. године репрезентација Југославије постала првак света у овом спорту! Тим, додуше састављена углавном од играчица из Хрватске у којој је хазена почела да се игра две деценије пре него у Београду, убедљиво је победио све противнице на Светском првенству у Лондону. Други светски рат и сурово разарање Краљевине Југославије зауставио је заувек развој хазене, и послао у заборав ову невероватну спортску “епизоду” наше спортске историје. Забележено је да су током окупације у Београду игране фудбалске утакмице а појавили су се спортови као ватерполо и кошарка али играли су мушкарци. Рат, разарање, убиства и одлазак великог броја мушкараца у заробљеништво наметнули су женама сурову борбу за опстанак породица.
После ослобођења, 1948. године, одржано је хазена државно првенство и потом је овај спорт заувек нестао. Објашњење за то лежи у чињеници са су нове власти женама дозволиле право гласа већ 1945. године а на сваком кораку подстицана је еманципација жена и њихово равноправно укључење у друштво. Као део тих напора подстицано је активно бављење жена спортом тако да су девојке почеле да се баве свим спортовима. Због тога је само женски спорт, хазена, пао у заборав. Ипак, не треба да заборавимо да је управо популарност хазене у периоду између два светска рата био први корак за еманципацију српских жена и њихово равноправно укључивање у спорт и друштво.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
