Подрашчанин: Рекао сам Скудето, рекао сам Лига шампиона и испунио сам обећање!

Првака Европе обично је тешко, малтене немогуће добити поготову када не прође ни 24 часа од освајања титуле. Ипак, ако је одбојка, и ако говоримо о правим људима, потом и спортистима професионалцима, одмах следе деманти.

Јер – Марко Подрашчанин, капитен Трентина, који је у недељу, 5. маја на Васкрс подигао једини пехар који му је недостајао у препуној витрини, намењен прваку Лиге шампиона, јавио се и изнова, па поделио у разговору за Спортски журнал како се осећа, о пехару којим је заокружио четворогодишњу мисију са четом из Трента, еуфорији која траје, порукама које су стизале и зашто не може да се упореди са Новаком Ђоковићем.

Слика како Марко прославља последњи поен, на коленима, исти онај који је он донео екипи за велико славље за крај трогодишње доминације пољских клубова, заправо Заксе из Кеђержина, јер овог пута је Јастржебски желео на трон, али био је немоћан да крене до истог. Моћан је био тај исти Трентино који се на кров Старог континента последњи пут попео 2011. године до тада са три титуле у низу. Сада је пришивена и четврта.

Како су колена, да ли су подерана?

- ОК су, без бриге. Није нормално за нас средње блокере, можда није природно да се бацамо. Али с обзиром да је била таква еуфорија, повукло ме – баш као и у најави финала, а поготову сада са још јачим вибрацијама у гласу, смехом препричава Марко Подрашчанин, грандиозан тријумф, онај који се уписује и буквално златним, посебно у његовој вишедеценијској одбојкашкој бајци.

Прича као на траци:

- Тренутно смо у Верони. И даље се ништа није смирило. Осећам се феноменално. Причали смо одмах после утакмице да је била савршена, баш онаква каква нам је била потребна. После два изгубљена финала, овај пут смо успели да завршимо сезону на најбољи могући начин. Да сам пожелео лепше, лепшу епизоду са Трентом, која је трајала четири године, нисам могао! 

Нема шта, одиграли сте у даху, оставили у сенци ривала, пошло Вам је за руком да скинете притисак играчима. Шта су сада они Вама рекли?

- Верујте ми, још увек траје тај транс. Мени се коначно остварило да у својој 37. години по први пут пригрлим и овај пехар. А верујем да ће сваком од тих младих играча много значити. Стварно смо доминирали и кажем на крају и заслужено добили. Прижељкивали смо једну добро сезону, током плеј-офа и после свега смо били разочарани, не кажем да нисмо. Али сигурно труд и веровање и само то, мора да се исплати. И ево је – круна првака Европе.

Најавили сте злато уз респект ривала?

- Јесам, можда је чак било и агресивно с моје стране, превише самоуверено да ћу ставити ту јагоду на врх торте. Али смо сви озбиљно схватили суштину свега и на крају смо и успели.

Признао је.

- Рекао сам Скудето, и узели смо га прошле године. На ову звездицу, европску чекали смо 13 година. Рекао сам и поновићу, заслужили смо је, на крају се окитили златом!

Славље и даље траје:

- Идемо код градоначелника, који је био са нама и у Анталији, па нас очекује славље на тргу као и прошле године када смо постали прваци Италије. Све по реду и нема шта да фали (смех).

На поруке сте успели да одговорите, а стизале су са свих страна?

- Не сећам сам да сам икад добио оволико. Иако је цео одбојкашки крем, сама елита били на финалу у Анталији, испратили и наш меч али и девојака. Ипак, телефон се усијао и трудио сам се да стварно сваком одговорим и захвалим се.

Снови?

- Још један од мојих снова се остварио.

Телефонски позив, на вези супруга Милена, ћерка и слављеница Мила одмах по завршетку меча?

- Мила је веровала. Као што сам и обећао. А супруга Милена ми је рекла док смо разговарали да је Матија толико навијао, да је већ око 18 часова заспао. Са њим ћу накнадно (смех). Ма, цела моја фамилија, брат, родитељи, лепо су прославили. Сигуран сам колико мени значи, толико и њима!

Симпатична је била слика вас као ГОАТ-а нешто налик Новаку Ђоковићу, кога и приватно познајете, срећете се када игра турнире по Италији, ту су и фотографије а и заједнички именитељ та магична бројка 36 (година)?

- Не бих се поредио са Новаком. Оно што увек кажем – он је најбољи спортиста свих времена, не само тенисер. Као човек, и као такав пример свима. Иста смо генерација, дуго се познајемо, пратим и његове мечеве, читам интервјуе, сусретали смо се.. Једино што нас носи и што нам је именитељ то је посвећеност!

И овде је само тачка на четири сезоне у Тренту на речи „великог” у сваком смислу играча, капитена, човека Марка Подрашчанина, који ће остати у Серији А, како је и најавио, а сада је онако у пролазу и додао, шармантно:

- Сада су се појавили и нови клубови, зову (смех). Добар сам, добар сам. Питам се шта би било да нисмо освојили.  Али стварно и даље не знам где ћу наставити каријеру.