ВРЕМЕПЛОВ - Стевић: Требало је да будем стрпљивији у Хумској

Напустио је родни Братунац као велика нада Партизана, али Мирослав Стевић пуну афирмацију доживео је у Раду. Играо је за Братство из Братунца, Партизана, Рада, Грасхоперса, Динама из Дрездена, Минхена 1860, Борусије Дортмунд, Фенербахчеа, Бохума и репрезентативац СР  Југославије.

- Са 14 година прешао сам у Београд, а са 22 отишао у иностранство. Кад сам након 20 година дошао у Братунац обузеле су ме снажне емоције. Посебно су дошле до изражаја кад сам пролазио поред школе „Вук Караџић”, као и терена Братства. Било је сетно док сам видео људе из детињства. Нажалост, много је оних који су изгубили живот у сулудом и беспотребном рату. Радујем се сваки пут када одем тамо. Сретнем људе који су део мог спортског и приватног живота. Још је тамо један од мојих првих тренера Раде Судар, па другари Милан Павловић, Нешко, који су играли и у Београду студирали права, економију. Помогли су ми да идем у правом смеру, а не као неки који нису успели да издрже све чари које носе младост и велики град.

Пре него што је постао познат и признат, легендарни новинар Слава Вујовић упоредио га је са Владимиром Петровићем. Где са њим када му је је Пижон био узор, а Стевић то није ни скривао од јавности.

- Кад као дете добијете новине и видите да вас је признато и познато перо Слава Вујовић издигао, онда вам то неизмерно значи. Ја сам био на Мостарском турниру и он је то тада написао, да стасом и појавом подсећам на Пижона Петровића. Упоредио ме је са неким ко је, иако из супротног табора, био један од тројице мојих идола. Он, Зоран Чава Димитријевић и Блаж Слишковић. Недавно сам Слишковића видео на свечаности Ивана Гудеља и рекао сам му то. Њихови ликови су у виду постера попуњавали мој простор. Касније сам се сретао са њима, са Чавом у Партизану, био је тада првотимац, а Владимир Петровић био ми је селектор у олимпијској и младој репрезентацији Југославије, код њега сам био и капитен. Дакле, живот начини приче какве ни најбоље перо тешко може да забележи.

Стевић је дебитовао за Партизан против Хајдука, а на једном мечу против сплитских билих објаснио је популарном Баки колико је велики у његовим очима.

- Бака је био такав. Зато су га људи волели. Није био оптерећен својом славом. Једноставно, бреме популарности носио је са таквом лакоћом. Одрастао је у таквим околностима да је могао себи све да приушти. Та његова ноншалација одражавала се и на игру. Ето, дао је само из корнера толико голова директно. То је несвакидашње.

Чудно да играч завидног талента не оствари убедљивију каријеру у дресу Партизана.

- Прошао сам ту школу. Имао сам срећу да ме тренирају предивни људи, велики стручњаци и личности. Флоријан Матекало, па Владица Ковачевић, Бранко Рашовић као први странац у Дортмунду, онда Милан Дамјановић... Били су родитељи, педагози, менаџери, велика подршка. Из разних разлога тога је данас све мање. То што нисам више одиграо у Партизану, крива је моја глава. Тада човек мисли да зна више од старијих, нисам прихватао савете. Моца Вукотић ме симпатисао, па је требало да будем мало стрпљивији. Ипак, мислио сам да заслужујем више пажње од Партизана.

Финта коју је продао Бајри Жупићу, протуривши му лопту кроз ноге, брзо је заборављена, памтио ју је само Мирослав Стевић, због бројних ожиљака.

- Бајро је диван човек, с њим сам проводио доста времена. Знамо га сви по посебном начину игре. Мислим да се потписао на костобране код многих играча. Због тога смо га, на неки начин, волели. Био нам је симпатичан. То је та врста практичне едукације која је изгубљена у данашњем фудбалу. То су преузимали старији играчи, лечили су „болести” које млади играчи носе са собом. Данас све мање имамо лидера екипа.

Бањица није далеко од Хумске. У Раду се баш наиграо. Било је и голова.

- Рад на челу са визионаром и човеком који је фудбал волео, Сељом Јовановићем, је све те играче који се нису афирмисали у Црвеној звезди и Партизану радо прихватио и дао им могућност. Уз новац који је давао и огромну љубав направио је екипу која је могла да се похвали и да помрси рачуне многим великим екипама. Имали смо тим од играча који су касније направили велике каријере. Издвојио бих Мирослава Ђукића, Љубинка Друловића, Владимира Југовића, Љубишу Милојевића, Душана Влаисављевића, Грбовића... Био је то скуп искусних и младих играча. Имао сам прилику да упознам доста тренера и радим са Љупком Петровићем, који је касније отишао у Звезду. Те утакмице помогле су ми да уђем у репрезентацију, будем капитен олимпијске и младе селекције, али распад југословенске лиге све више ми је правио притисак да морам да напустим земљу, па сам из Рада отишао у иностранство.

У Грасхоперс је прешао 1992, а највише је показао у немачким клубовима. Са Борусијом је у Дортмунд донео пехар шампиона Немачке. Играо је и у Турској.

- Водиља сваког човека треба да буде то да у свакој земљи прилагоди се правилима и функционисању те земље, да узме све добре ствари које та земља има. Профитирао сам од Цириха као млад, од Динама Дрездена, традиционалног клуба, где сам радио са Клаусом Замером. После сам његовог сина Матеуса сретао, један ми је од великих пријатеља. Имао сам срећу да играм доста дербија. То нуди чари, а на крају ти остану два или три клуба којих се највише сећаш.

Оставио је толико дубок траг у Немачкој, а за своју земљу одиграо је само шест утакмица. Додуше, био је учесник Мондијала 1998. у Француској.

- Мој проблем је што у животу никад нисам био флексибилан. Можда то има везе са мојим знаком у хороскопу, јер јарчеви никада нису ишли по равном него су тражили каменитији и стрмији пут. У том моменту је конкуренција била велика, али имао сам увек места у репрезентацији, јер сам играо у познатим и успешним клубовима. Можда је тако и због неких критика које је мој таст Ненад Бјековић упућивао Савезу, па су они преко мог шурака Ненада и мене неке рачуне поравњавали. Јер, било ми је нелогично да неки играчи који играју по аустријским, холандским и белгијским лигама и боре се за опстанак добију прилику пре мене који сам стандардан у Борусији из Дортмунда. То је контрадикторно – истакао је Стевић.