ВРЕМЕПЛОВ: Аплаудирао му и Вембли

Лондон, чувени стадион Вембли 11. октобар 1972. године. Игра се 51. минут, Јован Аћимовић са четрдесетак метара од гола са десне стране центрира у срце шеснаестерца и онда следи мостарска чаролија. Принц са Неретве, Душко Бајевић главом пребацује лопту на ивицу петерца, где други Мостарац, дебитант у репрезентативном дресу, вижљасти, рекло би се чак и неухрањени Фрањо Владић далеко познатији по конспиративном надимку Куље прихвата лопту и главом је шаље у мрежу иза немоћног Шилтона. Изједначење, Енглеска – Југославија 1:1. Какав деби, као из најлепше бајке, улазак у собу бесмртних. Ретки су они који су постизали голове на Вемблију.

Стрелац после постигнутог гола трчи у загрљај, а коме другом него свом капитену из Вележа Бајевићу. Пресрећни раширених руку прослављају и затим следи незаборавно питање раздраганог Владића које се и дан данас препричава у граду на Неретви.

„Дуле шта мислиш је л’ ме видио Стампи како дајем гол на Вемблију”, веселио се Куље, а остали играчи су зачуђено гледали и питали о чему се ради. Стампи је био „божији човек”, ментално ограничен, инвалид и за живот је зарађивао поштено, стојећи испред „Бристола” у Мостару. Носио је кофере и путне торбе гостима хотела, зарађујући на тај начин за живот који је био суров према њему. Био је љубимац Мостараца који су га листом волели и гледали са сажаљењем. 

Од Дејтонског споразума у новембру 1995. године Мостар је подељен град. Неретва је од некадашње кичме постала невидљива граница. Јуче су и лева и десна обала биле много тужне. То значи да је херцеговачку метрополу напустила племенита душа. Били су нерасположени и Пижон и Куле у Београду, Фрфа и Шуре у Сплиту, Хаџија у Сарајеву. Онај што узима без руку у уторак 18. јуна је у своја недра у 74. години примио и Фрању Владића некадашњег репрезентативца Југославије и фудбалера Вележа, пословођу игре „Рођених”, „мајстора”, зналца најплеменитијег кова, легенду. 

Какав је то ас био. Звали си га југословенски Нецер. Фудбалер са репутацијом вансеријског талента. Такав божији дар, такав преглед игре, такво размишљање, феноменални прекиди игре, компјутерски прецизан пас, луцидност, идеју нико није имао на овим просторима. Његову игру су тренери увек хвалили, али је био и по укусу навијача.

Публику је немогуће преварити. Она одмах осети „ко зна посао”. Свуда је дочекиван аплаузима. Чинио је трећину легендарног мостарског триjа „БМВ” (Бајевић, Марић, Владић). О њима је писала европска штампа, а стадион „Бијели бријег” је прозван „чаробни бријег”. Главни архитекта те лепоте је био Владић.

Лако је објаснити њихову славу и популарност. У то време се народ веселио утакмицама југословенског првенства као што се данас радује дуелима Реала и Барселоне или Манчестер ситија и Арсенала. Тада је имала смисла сентенца да се преко крвавог рада стиже до звезда, славе и „ситног” новца. Данас сваки дунстер у „Лиги петице” заради неупоредиво више него највећи мајстори тог времена.

Мостар је у време Вележове славе био град „веселе сиротиње”, дисало се истим плућима и то не само када је фудбал у питању, у њему се смејало и плакало, веселило и туговало, пило и певало. Имало је и због чега. Градска химна је била: „Ми смо раја из Мостара, све нас иста љубав спаја. Рођени, рођени...” Вележ је био вечити други, никада није био шампион. Без дилеме највећа клупска жртва некадашње СФРЈ.

Клуб мостарске раје, љубави, пркоса, поноса. Он је увек био више од спорта, институција живота. „Црвени” су припадали радницима, пролетерима, омладини, ђацима, сиротињи, а међу таквима су се увек рађали апостоли. Један од тих фудбалских светитеља је свакако био Куље. Као и сва послератна деца, рођен 1950. у немаштини и беди, често гладан и као клинац је почео да разноси млеко по граду.

Док је ишао у основну школу, а и касније Владић је много волео птице. Био је заљубљен у штиглиће. Због лепог изгледа и прелепог „певања” многи су ту малу птичицу жуто црних крила мешали са канаринцима и зато су је држали у кавезу. Док није почео да озбиљније тренира фудбал највише је времена је проводио хватајући штиглиће „на вишће֨” (врста лепка), често их продавајући помажући на тај начин родитељима да некако саставе крај са крајем. Плата мала, а отац Дамјан железнички радник и мајка Цвијета одгајали су и хранили седморо деце.  

Ко зна шта би са њим било да га као јуниора није приметио велики тренер Сулејман Ребац. Вредност једног дуката, зависи поред осталог и у чијој руци се налази и како се обликује. Сула је још у јуниорима приметио његов вансеријски таленат. Одмах га пребацио у први тим дајући му сва права у грађењу игре. Мостарци су славили његову левицу и таленат.

Са 18 је дебитовао за први тим и пуну деценију био незамењив. „Десетка” је била резервисана само за суверене игре као што су били Пеле, Шекуларац, Марадона.... Да није волео да игра карте постигао би још више, али што би рекао Иво Андрић: „Човек без мана је као дрво без грана”. Од фудбала је добио све, после завршетка каријере отворио је кафић „Куље” који је био препун урамљеним новинским текстовимa о њему.

„Никада Вележ не би оно што је постао да није било Владића. Бранио сам две деценије и видео много асова, али таквог велемајстора као што је био Куље није било. Годинама се знао наш систем игре. Када би ухватио лопту прво би гледао где је он и брзо му бацао лопту. Знао сам да он неће погрешити и да је већ у глави смислио нашу акцију. Када не знаш шта ћеш са лоптом дај је Владићу и уживај. Он ће нешта да измисли”, причао ми је давно у Сарајеву Енвер Марић.   

На овим просторима се слабо памти и ништа не бележи. Та непрадва мора бити исправљена када је Фрањо Владић у питању. У уторак је отишао Богу на истину и нека му је вечна за слава и велико хвала за бројне бравуре на терену и срећне тренутке којима је увесељавао љубитеље фудбала у Југославији. Била је то дивна младост и детињство. Полако одлазе мајстори, живот пролази, а ускоро ћемо и ми који их се још увек одлично сећамо.