Колико су српски таленти далеко од Јамала? Годину? Деценију? Век? Има ли Србија младе фудбалере који на било који начин, осим по препорукама менаџера и родитеља заслужују шансу већу од указане? Ко је одговоран што се више и не помињу најмлађи дебитанти у нашим клубовима? Да ли је и кога Драган Стојковић могао да лансира у фудбалску орбиту на минулом Европском првенству?
Милион питања може да се постави после полуфинала Европског првенства између Шпаније и Француске покушајем поређења српских младих фудбалера са шеснаестогодишњим репрезентативцем Црвене фурије. Можда је најсврсисходније: „да ли наши тренери уопште гледају Европско првенство с обзиром на то да је сасвим сигурно да многи од њих и њихових послодаваца не анализирају и не прате светске фудбалске токове, развој фудбалера и генерално – игре“.
Није било превише замерки на Стојковићев списак репрезентативаца уочи одласка на Европско првенство, али су се многи питали. „откуд Стојић, ко је Ратков“... За оне који не знају – Ратков је наш најмлађи фудбалер на репрезентативном списку: рођен је 2003! Очекивано – није добио ни минут шансе...
Наравно, Драган Стојковић није могао да уврсти у репрезентацију фудбалере који не постоје у српском фудбалу и који се неће ни појавити у догледно време, јер, наши клубови на таленте, углавном и не рачунају! Како уосталом разумети „рат за бонусе“, или против њих који букти од тренутка кад је Журнал објавио вест да ће у наредној сезони Суперлигаши морати да имају двојицу фудбалера 2002. и млађе међу стартерима? Српски бонус 2002. старији је од Јамала пет година!?
За коју репрезентацију је интересантан фудбалер којег клубови у Србији силом прилика морају да уврсте међу стартере? Статус младог репрезентативца је изгубљен, за „А“ тим – логично, прекасно је... Стојковић међу сениоре није могао да уврсти ни младог, омладинског, камоли кадетског репрезентативца јер поред плејаде „сезонских радника“ у српском фудбалу, сумњивих квалитета и недокучивих тачних података о старости, вероватно ни Ламин Јамал не би могао да се пробије до сениорске екипе. Оно што је међутим Стојковић морао да уради, а није, своди се на не мешање у стварање стратегије развоја српског фудбала. Као „врховни командант“ фудбалске струке, Драган Стојковић морао је да укаже на све евидентнији проблем и предложи решења развоја српског фудбала.
Нико наравно не очекује да Звезда, Партизан, ТСЦ, Чукарички или неко пети лансира шеснаестогодишњег фудбалера у први тим, један је Ламин Јамал у свету, али, ако репрезентативац Шпаније може да одигра 88 минута на врхунском нивоу у полуфиналу Европског првенства, уверавањем да су фудбалери уморни играњем тешких утакмица у згуснутом термину „среда – недеља“, српски тренери и функционери вређају интелигенцију јавности док траже алиби за лоше резултате.
Српском клупском фудбалу нису потребни бонуси, већ тренери, селектори и функционери који схватају да су старосне границе одавно померене и да с „пензионерима и рекреативцима“, ни клубови, ни репрезентација Србије немају шта да траже на великим такмичењима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
