Тугују и највећи

И после девет дана од пораза у четвртфиналу Олимпијских игара од Италије и сигурно неочекиваног коначног пласмана владарки планете у Паризу, горак укус је још увек присутан.

Поготово код Маје Огњеновић, најтрофејније српске одбојкашице која се овим турниром опростила од репрезентације. После изјава за медије на крају горепоменутог меча, није се много оглашавала од када је тог 6. августа, на свој 40. рођендан, напустила терен у сузама.

- Дефинитивно је дошао крај. Уживала сам, било ми је прелепо, захвална сам на свим медаљама, наученим стварима, емоцијама, саиграчима, бившим и садашњим селекторима. Било је много лепо, али и много тешко – рекла је дотадашњи капитен сениорки Србије.

Уследила је тишина после буре, све док јуче на Инстаграм налогу није поделила фотографије из француске престонице, а у дескрипцији је писало Париз 2024. и стајао „само” емотикон сломљеног срца. Још једном је подсетила како се осећа, а иза наизглед обичног емотикона се сигурно крије много речи.

Провела је 22 године у плавом дресу и предводила репрезентацију до врха света и Европе. Набрајање њених медаља са највећих такмичења сигурно би попунило целу страну у новинама. Постала је симбол српске, али и светске одбојке, за многе најбољи техничар у историји овог спорта. Оставила је неизбрисив траг у репрезентацији са рекордним бројем утакмица и остаје питање да ли ће се појавити макар слична њој. Како кажу, „таква се једном рађа”.

Зато, сигурно није желела овакав крај. На свом петом учешћу на Олимпијским играма, на чијем је отварању заједно са ватеропистом Душаном Мандићем носила и српску заставу, хтела је да се опрости медаљом. Да уз сребрну из Рио де Жанеира и бронзану из Токија дода и ону најсјајнију, једину коју у „њеној ери” сениорке Србије нису освојиле.

На крају, са овог такмичења вратиле су се после девет година без иједног одличја. Тако је и наша највећа одбојкашица остала без оствареног сна, деценијама чеканог злата са Олимпијских игара. Без обзира на огромну и богату каријеру, у овом тренутку има право да буде тужна. 

Али, зна Маја, као и остале девојке да нема шта да им се замери. У нове успехе плавих грација нико не сумња, а чувена „десетка” ће заувек бити урезана у срцима навијача. Сломљено срце ће проћи, победиће га осећај поноса, за који и те како има разлога.