Време за ново поглавље

Сања Дамњановић је завршила каријеру. Некада најбољи леви бек света је одлучила да заувек затвори своје поглавље звано „20x40”. Лепа и успесима саткана књига коју је исписивала дуже од две деценије стигла је до самог краја, закључка који нема три тачке, нити тачку и зарез, већ верзалом исписана слова – ХВАЛА САЊА.

А увод је исписан одавно, још 1999. године кад је начинила и прве рукометне кораке у Земуну, ређала су се поглавља, преплитали срећа и бол, радост и туга, низале се странице, а неке су исписане златним, историјским, словима и остаће тако заувек у рукометној ризници.

– Дошло је време да кажем збогом, време да се опростим од онога што најбоље радим, што сам највише волела, дошао је крај – биле су прве речи Сање Дамњановић. – Окрећем нову страницу, имам породицу, супруга и двоје деце, али знам да ће ми рукомет недостајати.

Да ли сте дуго размишљали о овој одлуци?

– Јесам, искрено мислила сам да ће крај бити пре две године кад сам добила друго дете. Међутим, уследио је позив Баја Мареа, јер је мој супруг играо за исти мушки тим и размишљала сам да имам снаге, воље, жеље и одлучила да играм. За само два месеца сам успела да се вратим, одиграла добро, имала успешну сезону и да нисам имала сад проблем са коленима, мислим да бих одиграла још ову сезону.

Као и увек Сања је била сурово искрена:

– Имам 37 година, мало сам се осећала и непријатно кад дођем на тренинг и тамо затекнем девојке 15, 20 година млађе од мене. Та помисао ме је свакодневно доводила у неко чудно стање, почела сам да размишљам и у правцу зашто играм, зашто заузимам место неком млађем и мислим да сваки човек треба да зна кад мора да стане. Не разумем зашто неко игра у позним годинама... Уз све то и тело је чудо, а рукомет је гладијаторски спорт.

Да ли сте задовољни каријером?

– Апсолутно! Поносна сам и срећна кад погледам иза себе. Задовољна сам свиме што сам постигла, знам да је негде могло боље, али просто није било суђено у овом животу. Било је свега током 25 година каријере, али сам научила да не треба бити „мекан”, треба у сваком тренутку да се гризе још јаче. Кад вратим време у неким моментима бих сигурно била суровија, борила се више за себе. Кад си млад ти не схваташ неке ствари, али временом ојачаш и увек кажем да ми је ова памет, а оне године.

Да можете да вратите време шта бисте променили?

– Дефинитивно избор клуба, прецизнија да будем, не бих отишла у Вардар поново. Била сам у најбољој форми тада, имала сјајну сезону у Виборгу, до те мере да су ме упоређивали са Бојаном Поповић, а сви знамо ко је она! Данска је за мене била савршена, како животно, тако и рукометно, процветала сам тамо и освојила све трофеје. Није било притиска, била сам прва звезда тима, али направила сам погрешан потез и отишла.

Зашто сте се одлучили за Вардар?

– Искрено, највише ме привукло да будем близу куће и допао ми се пројекат који је имао Вардар. Играла сам одлично те сезоне и мислила сам да ћу у Вардару екслодирати још више, али нажалост то се није десило. Изгубила сам годину, имала лошу сезону, нисам добила прилику и морам признати потпуно незаслужено. Кад размислим увек ми је у каријери било лоше тамо где су наши људи били.

Да ли је медаља на Светском првенству 2013. била врхунац каријере?

– Може се тако рећи, мада не бих заборавила ни освојен Куп Купова са Виборгом и финале Лиге шампиона са Вардаром. Жао ми је што нисам освојила тај пехар...

Шта је за Вас прва асоцијација на сребро са СП?

– Једно опште лудило! Делиријум који је владао тада је немогуће описати. И то је трајало, као и неспавање. Искрено, мислим да нисмо ни једну ноћ успеле да спавамо и не знам одакле смо имале снаге да играмо. Ваљда је адреналин учинио своје, онда славље после сваке победе. Сећам се да смо ујутру једва успеле да се скупимо да одрадимо опоравак. Једну ноћ сам морала да одем кући, да пробам тамо да одспавам, јер у Ковилову није било могуће. Кошаркаши на Олимпијским играма у Паризу су ме подсетили на нас. Имале смо добру атмосферу, држале смо се заједно, свега је било...

Дамњановићева је додала:

– Никада нећу заборавити оне тренутке док се загревамо и гледамо како се хала пуни. Најежим се сваки пут кад помислим на славље после утакмице, музику, навијаче, било је невероватно јер су људи живели рукомет. Осећала се та енергија, сви су знали ко смо, преко 20.000 људи је било у Арени, оборен је и рекорд, а ми смо дисале заједно са нацијом.

Били сте играч који је подједнако волео да игра и одбрану и напад?

– Више сам волела одбрану и мислим да сам то добро радила. То ми је увек било надмудривање, а у томе сам уживала.

Који пораз сте најтеже прихватили?

– На Европском првенству 2012. у Београду кад смо изгубиле од Мађарске утакмицу за бронзану медаљу после продужетака. Наравно и финале Лиге шампиона у дресу Вардара, кад су судије погурале Ђер до титуле. То сам једва преживела.

Да ли Вам је жао што одлазите?

– Као и све друго у животу, тако и спорт има свој рок. Неко га одслужи раније, неко касније, сад је моје време да кажем да је крај – закључила је Сања Дамњановић.