Ја бих да играм још мало

Свако ко је барем једанпут играо стони тенис у животу чуо је за леворуког аса који је по први пут ушао на велика врата спорта са целулоидном лоптицом пре више од 30 година. Од деведесетих 20. века па све до данас, Александар Каракашевић је симбол српског „пингића”, а како ствари стоје остаће на том месту још дуго година.

Ипак, Сале је неретко у Србији био оспораван, поготово у годинама кад је јавност тражила надолазеће наде и покушавала да дугогодишњи трио (Каракашевић, Јевтовић, Пете) пошаље у пензију. Нису успели у томе дуго те су, сад већ некадашњи репрезентативци, још неко време били стуб државне селекције, док су у домаћим оквирима били ненадмашиви.

- Никада ми једна ствар неће бити јасна. Ако си најбољи у одређеном тренутку, на селектору је да те позове у репрезентацију. Са 36 година освојио сам три медаље на појединачном првенству Европе. Сад за Марка Јевтовића, који има исти број година у овом тренутку, причају да је свој најбољи стони тенис одиграо и да би требало да се шанса да млађима. Европско првенство је у току, а ја ни мало нисам задовољан како стојимо. Управо би Јевтовић у миксу са Шурјан могао на следећа два Европска првенства до медаље. Био би то спој младости и искуства, које ми тренутно у репрезентацији немамо. Исто тако мислим и за Жолта Петеа, јер су он и Марко играчи који су са мном играли дуги низ година, а сад су и даље међу најбољим стонотенисерима у земљи – започео је Каракашевић разговор за Спортски журнал.

Оставио је траг у Плудерхаузену, клубу за који игра и сада. Поред тога, велику је жељу имао да помогне вољеном Партизану у освајању тринаесте титуле у Србији.

- Да нисам доживео повреду пре десетак година, сигурно бих још дуго играо у Плудерхаузену. Тамо сам био свој на своме, а сваке сезоне смо били конкурентни у два највећа такмичења у земљи. Сад, ипак, имам доста година, али жеља за игром је и даље иста. Да ми је неко рекао у време моје топ форме да ћу играти четврту лигу Немачке не бих му веровао, али сад ми је јасно да због здравља и елана који имам могу још дуго да играм на врло високом нивоу и уживам док то радим. Остварио сам још једну жељу и вратио се у Партизан са којим сам освојио титулу претходне сезоне. Имамо квалитетне играче који могу да направе резултате у неком од европских такмичења. Ту су Крастев, Зенг и Пајков који су веома добри стонотенисери. Милошевић и ја смо ту од домаћих играча, те ће бити веома занимљиво уколико будемо играли неко од такмичења – оптимистичан је Каракашевић.

Иза себе има пет Олимпијских игара, могло их је бити и више, али су здравствени проблеми били јачи пред Токио 2021.

- Уградили су ми два стента пар недеља пред почетак Олимпијских игара. Требало је то да буду седме Игре за мене, али шта је ту је, немам разлога да жалим. Од пет такмичења на колико сам наступио, у сећању ми остају 2004. и 2008. кад сам био надомак медаље у дублу, док сам у синглу имао несрећу да се сусретнем са два најбоља стонотенисера у историји овог спорта – Валднером и Персоном.

После огромних успеха у репрезентативној и клупској каријери одлучио се да вољеном спорту помогне и као председник Стонотениског савеза Србије. На тој функцији био је скоро седам година.

- Урадио сам све што сам могао да стони тенис вратим на старе стазе славе, пре свега на мале екране. Сматрам да сам у великој мери побољшао неке аспекте, врхунац свега било је Европско првенство за младе у Београду 2022. Многи причају свашта, да сам оставио дуг од осам милиона, а нису свесни да сам по преузимању функције имао 11 милиона дуга. Нереално је поредити такве неке ствари, поготово кад видите стање у тадашњем и садашњем времену, тако да су те приче сувишне. Издвојио бих Илију Лупулескуа, кога веома ценим као играча, док сви остали не би смели да се налазе на позицијама где се налазе. То су људи који у 30 година нису успели да ураде много тога корисног за овај спорт. Желим им да направе упола успешно првенство за ветеране какво смо ми за млађе категорије. Међутим, јединог човека способног за тако нешто су отерали после три месеца. То вам говори колико ту има и других интереса, поготово што је он био најгласнији кад се причало о мојој смени.

Није одушевљен српски стонотенисер стањем у Србији, клубови имају никад мања права, а новчаних средстава је потребно све више издвајати.

- Један од главних проблема током мог рада је био повећање таксе за играче и клубове. Сад су оне још веће, а услови у којим играмо су нејасни. Невероватно је да играте лигу у којој са 22 тријумфа можете да будете иза тима који забележи 16 победа. То је био предлог једног човека који је дуго година играо у Швајцарској, па је све те идеје одлучио да имплементира овде где је немогуће са таквим системом направити напредак у стоном тенису. Рекао сам да нећу више да се мешам, само одговорно тврдим да сви ти људи не могу донети бољитак нашем спорту и да су нам потребне корените промене. За тако нешто нам треба способан стручни кадар, који тренутно Стонотениски савез не поседује.

За смањење квалитета не криви Савез и стонотениски свет, већ акценат пребацује на систем.

- Није то више исто време. Некада смо сви проводили време напољу, бавили смо се спортом по цео дан. Сад су телефони преузели главну улогу, а та ствар ће у потпуности пореметити систем који се градио годинама. Док сам био у светској организацији, залагао сам се за то да забране деци телефоне на великим турнирима, како би могла да проводе време једни са другима и стекну пријатељства за цео живот. Поред тога, доста би помогло стварању хемије у екипи, ниједна медаља у екипном делу није дошла преко ноћи, сви смо били пре свега добри другари, што сматрам једном од најважнијих ставки кад је у питању било који спортски успех.

Памти време кад је имао прилику да учи од оца Миливоја, Шурбека, Стипанчића...

- Од самог почетка више сам волео да уживам док играм, тако је лаж кад се каже да сам имао таленат који није искоришћен. Само нисам волео вежбе. Десило ми се да на припремама репрезентације не знам шта треба да радим, тако да сам често трчао кругове око сале. Мој отац, Шурбек и Стипанчић су у своје време били једни од најбољих стонотенисера света. На начин на који су тренирали сад једино могу Кинези и Немци да се сврстају. Увек сам волео да проводим време у сали и посматрам њихове тренинге, сматрам да сам управо због времена проведеног са њима напредовао много више. Све то је имало и своје мане, пошто сам за свако лоше дешавање у репрезентацији ја сносио највећу одговорност. Отац је био селектор и било је природно да ћу као син имати највише грдње – рекао је Каракашевић.