Канађанка у Србији: Верујем да можемо до шампионске круне

На први поглед Авери Алар је једна обична девојка, која је дошла у Србију, у табор Железничара из Лајковца, пронашла у клубу  мир и задовољство приватно, пословно једну степеницу више за успех. Наравно уз жељу да се овенча трофејима што је негде потајна жеља и управе Дизелке.

Међутим,  25-годишња дама из Винипега, града у провинцији Манитоба, је заправо једна насмејана „шкољка” коју ако отворите уз поверење, њен звук далеко одјекује, попут хука морских таласа, а и бисер који извадите вредан је чувања.

Зашто, јер Авери је изнад свега невероватна особа, професионалац, емотивна, велики љубитељ паса, везана за своју породицу, чији осмех заправо крије велику тугу.

А у разговору за Спортски журнал, репрезентативка Канаде и ове сезоне „плеј” Железничара причала је о свему, искрено од универзитетских дана са популарним „Хаскијима” и звању професорке, губитку рођеног брата Адриана, епизоди у Серији А у Веро Волеј Монци, Србији...

Како и зашто сте се одлучили да дођете у Србију, у Железничар и како је дошло до сарадње?

- Моја менаџерска агенција, која је изнад свега одлична ме је повезала са тимом током летњих месеци и одмах сам видела да се добро уклапамо. Тражила сам реномиран клуб, поштован у лиги.

Пре Вас је била Келси Велтман, можда сте од ње чули?

- Нисам знала тај податак али свакако да ми је и то дало додатну наду и мотив, да сам донела праву одлуку јер верујем да је и она уживала овде и пронашла себе.

Како се осећате, дошли сте мало касније, али сте се врло брзо уклопили у тим?

- Све играчице, стручни штаб, управа учинили су да се осећам изузетно пријатно од тренутка када сам дошла. Без обзира што није једноставно говорити другачијим језиком од свих осталих, сви се труде да ме укључе, преведу, објасне. То јако ценим!

После завршених студија у Канади, играли сте у Веро Волеј Монци (Милану) јаком клубу, у италијанској лиги. Са вама је тада била и Јована Стевановић. Какво искуство носите из Италије?

- Невероватно! Као моје прво професионално, стварно сам имала срећу да будем део тако добро организованог тима, који ужива велико поштовање у Европи, свету. Научила сам много од бројних репрезентативки, олимпијки и девојака који имају толико искуства у професионалном свету. Направила сам много добрих спона, стекла велика пријатељства из времена мог боравка у Монци.

Играте као дизач, специфична позиција у тиму. Како се осећате и разумете са другим саиграчицама и са ким се најбоље разумете?

- Тешко је када постоји језичка баријера, али већину одбојкашких појмова на српском сам успела да научим захваљујући мојим саиграчицама. Средњи блокери су сви врло концизни са повратним информацијама, такође одлично говоре енглески.

Ваше амбиције и шта очекујете ове сезоне од Железничара, у лиги, Купу Србије?

- Полажем велике наде у наш тим! Показали смо се као врхунска такмичарска екипа и верујем да можемо да подигнемо шампионски трофеј, круну.

Топ пет дизача које цените?

- Током колеџа увек сам волела да гледам Лорен Карлини, дизача из САД. Била је невероватно самоуверена на терену и дивим јој се због тога. После играња у Италији, имам велико поштовање и за Пољакињу Јоану Волош. Она је баш паметан дизач који чита игру и одлично води свој тим. Ипак, можда број 1 на коју се највише угледам је Карли Лојд. Као олимпијка, репрезентативка и мајка, она заиста ради све, показујући пут професионалним спортистима да наставе да се баве на високом нивоу иако се остваре у најважнијој улози.

Како се осећате у Србији, оцените српску лигу?

- Искрено уживам да играм овде, то је такмичарски ниво, изузетно висок. Знам да сам на правом месту, да ћу стећи више искуства.

Које тимове поштујете и зашто, и који ће се од њих уз Железничар борити за трофеје?

- ТЕНТ ће бити наш највећи противник. Видело се то у утакмици на почетку сезоне који је отишао у пет сетова. Узбуђена сам што ћу поново играти са њима и надам се да ћемо се срести у утакмицама које буде одлучивале о титули!

Уз одбојку, која је ваша пасија?

- Завршила сам универзитет у жељи да постанем учитељ и заљубила сам се у предавања, учионицу, преношење знања. Волим ако могу да утичем на животе младих, да им укажем шта је исправно, шта не. Лепо је знати да ме једног дана  када се повучем из одбојке (а неће бити скоро) чека нешто о чему размишљам са великом страшћу.

Имате 25 година која је ваша следећа професионална „станица”?

- Наставићу да играм професионално, сигурно до следећих Олимпијских игара, јер више од свега желим да будем олимпијац. А одатле, нисам сигурна куда ће ме живот одвести. Волела бих да имам породицу, наставим да играм пре него што почнем да предајем (смех). Такође, да достигнем виши ниво одбојке, и играм у различитим земљама. Већ сада се радујем што ћу једног дана, надам се, играти у ВНЛ-у са својом репрезентацијом.

Најбољи пријатељ?

- Одрасла сам са мамом и братом, проводећи време у посети тати у различитим градовима у којима је радио. Моја мајка је такође учитељица, одатле и добијам већину инспирације. Она је моја најбоља другарица и радујем се њеном доласку у посету, у Србију.

Овај одбојкашки емотивац иако храбра, иако носи животни терет на својим плећима и губитак који јој је обележио живот, наша „професорка” се не предаје. Напротив.

- Говорим увек шта мислим и уживам у успостављању веза и нових пријатељстава, посебно са људима које упознајем играјући у иностранству.

Уз музику и филм је лакше?

- Волим љубавне, проткане комедијом. Фаворит ми је филм „Завет”. А свакако кад пустим Еминема и Дрејка све је једноставније (смех).

Уз јасно изговорено „Хвала” не чистом српском, издвојеном времену за дужи интервју у дану када одбојкашице Железничара у „Мастеру” играју одложену утакмицу 5. кола са партизаном, Алар је поделила можда до сада и неиспричана поглавља, она која су и за њу сама, нетакнута, скривена негде у дубини душе. Али, и поред тога, у овим редовима нема патетике и тешких мисли, у складу са њеном философијом „све у животу радим од срца” – тако ће се и завеса на „писани филм” о Авери Алар и завршити.

А пролеће 2025. године и грација у дресу са бројем 8 суперлигаша из Лајковца донеће одговор о бајци коју живи, можда и шампионској у Србији.