Коу пун ентузијазма: Искусан сам и довољно млад

Лорд Себастијан Њуболд Коу рођен је у Лондону 1956. године. Каријеру на стази обележио му је највише период од 1980. до 1984. године. Био је двоструки олимпијски победник на „скраћеним“ олимпијским играма на 1.500 м. Оне 1980. у Москви бојкотовао је добар део Запада, предвођен САД–ом. Совјети су узвратили 1984. кад је домаћин био Лос Анђелес. Оба пута био је други на 800 м, мада је са 1:41,73 држао светски рекорд 1981. и од тад до данас је рекордер Велике Британије на тој дистанци.

Организационо је био на челу Олимпијских игара у Лондону 2012. Од 2015. je председник тада Међународне асоцијације атлетских федерација (ИААФ), а потом Светске атлетике. Сад је као један од најозбиљнијих кандидата за место првог човека Међународног олимпијског комитета уместо Томаса Баха дао интервју за „Спортс ин“. Преносимо га у нешто скраћеном облику.

Избори ће бити марта 2025. У овој организацији важи старосно ограничење по коме чланови, који су се, попут Коуа придружили после 2000. (члан МОК постао 2020),  не смеју да имају више од 70 година. С тим је било скопчано провокативно прво питање 68–годишњем саговорнику.

Најстарији сте кандидат у трци за председника МОК-а. Уколико победите, мандат вам се завршава 2030. године. Мислите ли да сте престари за овај посао?

– Поштујем правила МОК-а, али искрено осећам да старосна ограничења изгледају прилично застарела у поређењу с другим организацијама и институцијама широм света. Како ја то видим, с годинама долази искуство и ако имате енергије, ентузијазма и воље – три ствари које ми никада нису недостајале – онда сте довољно млади да радите посао без обзира на датум рођења. Чињеница је да су Олимпијске игре биле у центру мог радног живота, на овај или онај начин, откако сам први пут обуо спринтерице као тинејџер. На том дугом путу стекао сам разноразно искуство и показао своју способност да водим и одлучујем. А моја страст према олимпијском покрету је само јачала. Сада сам спреман да све то ставим у функцију као председник.

Која је ваша визија за будућност Олимпијских игара и МОК-а?

– Верујем да је кључ за изградњу одрживе, комерцијално успешне будућности оснаживање чланова МОК-а, спортиста, спортских савеза и националних олимпијских комитета. Ако очекујемо да преузму одговорност за Игре и да у потпуности допринесу њиховој будућности, морамо им дати улогу – они то заслужују и морају да буду сигурни да је њихов допринос заиста важан и покреће промене. То значи веровати члановима МОК-а да доносе добре одлуке, подржати спортисте да теже изванредним перформансама, да остваре свој потенцијал и да не трпе финансијске потешкоће због својих жртава и посвећености. Морамо да обезбедимо да се гласови спортских управних тела и НОК-а чују и да се њихови ставови и бриге поштују и да се по њима поступа. Желим да Игре – олимпијске и параолимпијске – опстану, напредују, инспиришу и учврсте своју позицију спортске приредбе број један на планети.

Има седам јаких кандидата за председника МОК-а. Шта вас издваја?

– Сви кандидати, који су ми такође пријатељи, имају одличне акредитиве и посвећени су да осигурају да покрет напредује на дуги рок. Поштујем сваког од њих. Мислим да имам нешто другачије да понудим не само као освајач златних медаља, већ и као председавајући Лондона 2012. Водио сам Национални олимпијски комитет и  Светску атлетику. Та комбинација искустава значи да разумем изазове и могућности с којима се покрет суочава. Претпостављам да је заједнички фактор у свим овим искуствима то што уживам и што сам добар у стварању тимова који напредују, иновирају и проналазе решења. Обједињавање талената и вештина из различитих позадина је кључ да се то постигне.

Познати сте по томе што сте заузели став о трансродним спортистима који се такмиче у женским дисциплинама. Можете ли да га објасните?

– Апсолутно верујем у једнакост спортских могућности без обзира на расу, пол или социо-економско порекло. Таленат, подржан посвећеношћу и вођен глађу, увек треба да успе. Зато верујем у заштиту интегритета женског спорта од елитног нивоа до локалних клубова и школа. Ова питања су сложена – научно и друштвено – и морамо бити осетљиви и поштовани, у акцији и језику, али никада ми неће бити пријатно да видим биолошки рођену спортисткињу – на стази, у базену или у рингу – како се такмичи против биолошки рођених мушких спортиста са ефектима који побољшавају перформансе бодибилдинга за које знамо да носе. Наука је јасна о предностима изградње тела и перформанси које тестостерон доноси појединцу. Не желим да спортисткиње улазе у елитни спорт знајући да ће доћи до тачке иза које ће биологија одредити исход онога што раде и ограничити оно што могу да постигну. Олимпијском покрету је потребна јасна политика како би се избегла забуна међу заинтересованим странама и како би задовољили своје шире циљеве.

Зашто сте инсистирали на томе да атлетичари добију новчане награде за освајање златних медаља на Олимпијским играма у Паризу 2024. и да ли бисте ову праксу проширили и на друге спортове?

– Новац није нов концепт, о њему се раније говорило, али сада постаје све важније. Свет се мења. Спортисти су у центру пажње у том свету који се мења. Они често посвећују деценије свог живота у потрази за олимпијским статусом који је за све такмичаре Свети грал. Не верујем да новчана награда мења мотивацију елитних за које је олимпијска медаља врхунац њихових животних подухвата – али ће у извесној мери препознати жртве које су они и њихове породице поднеле да до тога дођу. И апсолутно верујем да средства треба уложити и у развој свих спортова на националном и регионалном нивоу, на шта међународне федерације троше велики део свог времена и ресурса. Далеко највећи део прихода Светске атлетике троши се на наше развојне програме. Ово се неће променити. Размишљао сам о недавној одлуци да на Олимпијским играма објавим новчане награде за наше спортисте. Верујем да спортисти, чији наступи на Олимпијским играма доносе приход за олимпијски покрет путем емитовања, реклама и улазница, треба да буду препознати. Гледајући уназад, начин на који је то објављено био је неуљудан. Због тога сам се извинио Извршном већу АСОИФ-а чији сам члан и другим председницима међународних федерација на недавном ИФ Форуму и АНОК-у у Португалији.

Да ли треба да се настави забрана екипама које се такмиче под заставама Русије и Белорусије?

– Што се тиче атлетике, увек сам тврдио да је моја одговорност да обезбедим да наш спорт остане глобалан и да тамо где је то могуће, останемо политички неутрални. Али постоје тренуци када то значи да морате заузети став. То се десило у Русији и Белорусији, али то није била одлука коју сам донео једнострано. Ја нисам такав вођа. То је била одлука о којој је расправљао и донео Светски атлетски савет, од којих су многи олимпијски и светски шампиони и светски рекордери. Нисам дошао у спорт да спречим спортисте да се такмиче, као ни било ко од мојих чланова Савета. И овде бих желео да додам да сам поносан на Савет који имамо. Родно уравнотежен савет са по 50 одсто и мушкараца. То је јака, веома вредна група, која је овлашћена да изнесе своје мишљење, снажно дискутује о стварима и с поштовањем пристане на консензус. Али да се вратимо у Русију... током допинг скандала који је открила ВАДА, Светска атлетика је пронашла начин да одвоји чисте спортисте од онога што је очигледно био укаљан систем. Морамо да пронађемо пут назад за спортисте када је то исправно и имамо радну групу која извештава Савет и разматра ово. Јединица за атлетски интегритет такође држи преко 40 руских и белоруских спортиста у свом међународном скупу за тестирање, тако да када дође време, имамо одговарајућу стазу и процес за процену сваког спортисту.

Када говоримо о допингу, ви и Светска атлетика сте увек заузимали тврду линију. Да ли би Олимпијске игре могле више?

– У Светској атлетици централни део моје мисије је да наметнем политику нулте толеранције на допинг, вратим поверење у тестирање и очистим спорт. Зато сам стално позивао на доживотне забране због употребе дрога које побољшавају учинак. Створио сам прву независну Јединицу за интегритет у спорту. Да би Олимпијске игре напредовале и укључивале будуће генерације, оне морају бити синоним за поверење и транспарентност, док истовремено штити здравље и добробит спортиста. Не можемо дозволити да се развије било какво уверење да су перформанси рутински укаљани злоупотребом супстанци. Нулта толеранција се мора проширити на све олимпијске спортове, што значи да у сваком спорту мора бити више тестирања на основу интелигенције. Овде се не ради о броју тестова који се раде, већ о интелигенцији која стоји иза тестова. Недавно ми је послат чланак мог говора на првом конгресу МОК-а који је дозволио спортистима да говоре у Баден-Бадену 1981. Био сам тамо са Томасом и добили смо два минута да говоримо, што смо успешно успели да удвостручимо. Током овог говора потрошили смо преко 50% од четири минута говорећи о допингу и интегритету спорта. То је било пре 40 година!

Да ли олимпијски покрет извлачи пуну вредност из комерцијалног потенцијала бренда Игре?

– Игре су прича о комерцијалном успеху, али није тајна да су неки спонзори недавно отишли и питам се да ли можда постоје прилике да се учини више како би се пружила вредност за партнере од којих зависимо. Радим у спортском маркетингу и комерцијалној индустрији више од две деценије, председавам глобалном агенцијом за спортски маркетинг, прикупљам новац за понуду у Лондону 2012. и саме Игре, доводећи спонзоре за Британску олимпијску асоцијацију и Светску атлетику, обоје у прилично тешким временима. Постоје велике могућности за партнерство с паметним предузећима ако је предлог исправан и вреднован, што очигледно није јединствена структура за све. А сјајна ствар код предузећа светске класе је то што имају тенденцију да запошљавају људе светске класе. Дакле, имамо додатни подстицај и прилику да помешамо њихове људе светске класе са нашим чланством светске класе. То је дефиниција прилике за златну медаљу.