Одржана комеморација у спомен на Светозара Шапурића

У просторијама ФЦ „Вујадин Бошков“ данас је одржана комеморација поводом смрти некадашњег играча и члана друге шампионске генерације и бившег спортског директора Војводине, Светозара Шапурића.

Шапурић је рођен 28. августа 1958. у Врбасу, а у родном граду почео је и професионалну каријеру. У ФК Војводина дошао је 1985. године и до 1990. одиграо је 139 званичних утакмица у дресу „старе даме“, те је био веома важан члан друге шампионске генерације и заменик капитена Милоша Шестића.

После ФК Војводина, каријеру је наставио на Кипру, где је играо за АПОЕЛ и Анортозис.

У Вошу се вратио по завршетку каријере 1996. године и до 1999. обављао је функцију директора, а у том периоду, клуб је играо финале Интертото купа, а и када је касније градио каријеру у иностранству, Војводина је увек имала посебно место у његовом срцу.

На комеморацији, присутнима се најпре обратио бивши председник Војводине Јован Смедеревац, који је на челу клуба био и током шампионске сезоне 1988/89.

– Био сам председник шампионске екипе Војводине захвљујући играчима, стручном штабу, навијачима и сјајном амбијенту који је владао у Новом Саду. Имао сам ту част да будем на челу Војводине од тренутка када је испала, а касније постала шампион. За три године, Војводина је прешла пут од трња до звезда. У те три године, Војводина је била првак Друге, а потом и Прве лиге, а моје сећање не памти да је то још неком пошло за руком. Успели смо зато што смо били пријатељи, велика породица, председик је био само први у реду када је требало да тражимо спонзорства и новац. Тужан сам данас, и небо се отворило, као да и капи кише показују да плачу за нашим Шапуром. Био је диван, мангуп на терену и ван њега, један борбени задњи везни играч са завидном техником, који је покривао цео терен, шпартао је, пресецао противничке нападе, а умео је да буде и стрелац. Био је добар човек и добар друг и све нас је ражалостила вест са Кипра да је отишао на небо где се придружио нашим легендама Мијуцићу, Ћурчић, нашем Михи и многим другима… Тужан сам јер пратим своју фудбалску децу своју и децу овог града. Када је долазио у Војводину, имао је понуду словеначког клуба, који је дошао са џаковима пара, али његов отац и породица утицали су да дође у Нови Сад и није погрешио. Војводина и Нови Сад добили су громаду од човека и спортисту који није знао шта је предах. Ја ћу се присетити једне лепе успомене. Био је то 19. април, играли смо овде са Црвеном звездом и ако победимо, ми смо готово шампиони. Љупко Петровић ме је замолио да одемо на стадион, не да му ја сугеришем, да будем присутан када је одлучивао да ли ће играти повређени Славиша Јокановић, после смо причали са Шапуром и питао ме шта има ново и шта прича чаршија. А чаршија прича да ће они да дођу да нас победе, да нас својим дриблинзима намагарче пред западном трибином. На то је Светозар одговорио тако што је ставио у џеп Драгана Стојковића, нашег садашњег селектора. Одиграли смо као један тим, као породица и тако смо постали шампиони. Шапура је имао страшан утицај на све играче на терену, био је продужена десна рука Љупка Петровића. И могу за крај само да изразим захвалност што сам био представник таквим играчима какав је био и Светозар Шапурић – рекао је Јован Смедеревац.

Присутнима се обратио и тадашњи спортски директор Милорад Косановић.

–Мењали смо тренере, играче, међу тим играчима био је и Шапурић. Био је притисак да га пустимо да оде, не зато што није добар, већ је клуб њему био дужан стан, а клуб није био у могућности да то испуни. Разговарао сам са њим, имао је понуде из Грчке и Кипра и ја сам му рекао да није потребно никакво обештећење, само да скинемо ту обавезу да му као клуб дамо стан, јер смо били у тешкој финансијској ситуацији. Он је то прихватио и отишао је на Кипар. Ми смо у међувремену отишли у Словенију на припреме, решили смо се Шапурића, али смо Љупко и ја скоро плакали, јер смо знали шта смо изгубили. Шапура нам је био потребан јер смо имали и Шестића, који је могао да игра све осим у фази одбране. И онда нам је средина била лабава. После два, три дана припрема, ја силазим на рецепцију, кад оно доле Шапурић са два кофера, каже „неће да ме плате и нећу да играм тамо и ја сам се вратио, шта сада да радим“? Љупко му је из топа рекао „иди горе да се скинеш и на тренинг!“. И тако је Шапурић остао, без плана, прво смо плакали, а онда смо се сви радовали заједно. Ми смо имали тим који је имао два бека који су дали три гола Црвеној звезди. Када се вратио, као да нам га је Бог послао назад да нам помогне. Јер, имати Шестића у тиму, а немати неког ко ради његов посао у одбрани, то је јако тешко. О сваком играчу из те генерације бих могао да испричам такву причу, јер су то били момци који су били посвећени својим породицама, себи, тренинзима и то је било милина за гледати. Породици Шапурић која је овде данас са нама желим да кажем да буду поносни на то што су имали, остаће вам увек у глави такав, као и нама. Ја не могу да заборавим ниједног од њих – присетио се Косановић.

За крај се обратио и син Светозара Шапурића – Никола.

– Хвала свима што сте дошли и хвала ФК Војводини што сте организовали овакав скуп у његову част за мог оца. Желим да верујем да је сада на неком лепом месту са чика Вујкетом, Синишом и свим осталим легендама овог клуба. Где год да је био, увек је пратио своју Вошу, која му је била на посебном месту. Остварили су велики успех освајањем шампионске титуле у Југославији, о којој и дан данас људи причају као немогућој мисији. Био је то посебан тим, са посебним играчима и драго ми је што су и они данас овде. Јер, он је обожавао овде да борави у ФЦ „Вујадин Бошков“, ту му је срце било увек. И никада није престајао да верује у Вошу да ће клуб поновити успех из 1989. години и да ће се родити нове легенде као што су они сви били – поручио је Никола Шапурић.