Медојевић: Рођење кћерке променило свет

Давно је била 2011, кад се тадашњи капитен Војводине Слободан Медојевић отиснуо у свет фудбалских печалбара. Прва станица био му је немачки Волфсбург, па су, у истој земљи, следили ангажмани у Ајнтрахту из Франкфурта и Дармштату. Пуно лета касније, одлучио је, у договору с породицом, да промени земљу и пет година провео је у кипарском АЕЛ-у, пре него што је затворио круг и вратио се у табор матичног, новосадског клуба.

Стицајем околности, Медојевић није досегао висине за које је био способан и које су му многи предвиђали. Повреде су узеле данак, мада, утисак је, не жали пуно за оним што је могло да буде, а није се догодило.

У разговору за Журнал, популарни Меда прво се осврнуо на чињеницу да напокон Божићне празнике проводи у Новом Саду и да му то изузетно прија:

- Током 13 година у иностранству никад нисам имао прилику да Божићне празнике прославим у кругу породице. Сваки пут би се догодило то да имамо или тренинге на припремама, или неку утакмицу. У Немачкој, касније и на Кипру, Божић се слави по католичком календару, иако су сами Кипрани православци, тако да велики празник нисам славио онако како би то било да сам био код куће. Ипак, у кругу најуже породице, кад сам био у прилици, обележавао сам тај дан, сад се радујем што ћемо родитељи, сестра и породица да се окупимо и лепо обележимо Божић.

Упркос чињеници да имате 34 године, за многе је било изненађење што сте прекинули инострани каријеру и вратили се у Стару даму?

- Током последњих неколико година мисао о повратку све чешће ми се врзмала по глави. Желео сам да се вратим кући, у свој клуб и да с њим покушам нешто више да направим. Прошлог лета коцкице су се најзад сложиле и, после разговора с председником Збиљићем и у договору с фамилијом, одлучио сам да се вратим. Никад нисам крио да желим с Војводином да освојим неки трофеј и у предстојећем периоду улагаћу читавог себе како бих испунио жељу.

И пре одласка у Немачку, играли сте с Војводином финала националног Купа, али сласт због освајања победничког пехара нисте осетили?

- Био сам део и генерације у којој су били, између осталих, Гојко Качар и Нино Пекарић и сећам се да смо се за моје прво финале са Звездом припремали у Ковилову. Нисам се нашао у протоколу, али смо Алексић и ја били уз екипу и седели на клупи. Играо сам после у финалима поново са Звездом, које смо изгубили, као и Партизаном, у оној чувеној утакмици коју не бих коментарисао и за коју сви знају како је било и прошло. Надам се да ће у наредним годинама коначно срећа да ми се осмехне.

Ипак, по вашем одласку из Новог Сада, Војводина је два пута успела да освоји трофеј у најмасовнијем такмичењу?

- Радовао сам се због тога, изузетно. Током година одсуства из српског фудбала, пратио сам утакмице Војводине кад год сам био у прилици, свеједно да ли уживо или путем ТВ-а. Испратио сам скоро све сусрете матичног клуба и чини ми се да на прсте руке могу да набројим дуеле које нисам гледао. Наравно да сам видео финала из 2016. и 2020, па сам увек тврдио, то мислим и сад, да је Војводина толико велики клуб да је пехар требало да освоји и много раније. Догодило се то већ два пута и надам се да ће у будућности иста радост да се дешава што чешће.

Можда већ у овој сезони, освајање Купа Србије један је од циљева екипе у којој сте капитен?

- Јесте, амбиција је да идемо на трофеј и тако ће увек и да буде. Прошли смо већ прва два степеника, идемо ка циљу.

С великим амбицијама отишли сте у Немачку, повреде су биле реметилачки фактор и нису вам дозволиле да докажете потенцијал у пуном обиму?

- Слажем се и мислим, да их није било, да сам могао да направим много више. Повреде су, као по правилу, стизале у незгодном периоду. Ахилову тетиву повредио сам и оперисао као играч Франкфурта, одмах је уследио и проблем с коленом и нова операција, паузирао сам више од годину. Изузетно тежак период, али успео сам да изађем из свега. Ипак, захвалан сам Богу што сам имао прилику да играм у Бундеслиги и с таквим играчима и сматрам да сам у свим екипама чији сам био члан оставио добар утисак с играчке и људске стране.

Занимљиво је то да сте се, после игара у Немачкој, определили да пређете у АЕЛ из Лимасола?

- До 2019. био сам тип играча који је максимално посвећен фудбалу и којем није било страно да свакодневно проведе на терену по седам, осам сати. С рођењем кћеркице променио ми се и поглед на свет, породица ми је постала примарна и желео сам да што је више могуће времена проведем с њом. Имао сам и тад много опција да останем у Немачкој, уосталом, недостајало ми је пола године да добијем и пасош, али знајући колико је захтевна тамошња лига нисам желео да наставим тим путем. Имао сам исплативе понуде и из других земаља, прихватио сам позив нашег тренера Душана Керкеза и отишао на Кипар. То је била једна од мојих бољих одлука и никад се нисам покајао.

Вратимо се у време садашње: после првог дела првенства у Супер лиги ваша екипа налази се на шестом месту, што није у складу с очекивањима навијача, управе, верујемо ни самих играча?

- Сви морамо, јасно и гласно, да признамо да је шесто место - неуспех. Не постоји алиби, сигуран сам да смо морали, са саставом који поседујемо, да урадимо много више - у Европи и у првенству. Војводина, једноставно, не сме да проспе толико бодова, посебно кад игра на „Карађорђу”, али је срећа што смо у неколико последњих сусрета с директним ривалима успели да приђемо на пристојну и надокнадиву бодовну разлику. На пролеће, сви заједно, мораћемо да пружимо много боље игре, знам да то можемо и да изборимо место у Европи - поручио је Слободан Медојевић, који уз кћеркицу и сина ускоро очекује рођење још једне наследнице.