Александра Перишић: Желим да будем уникат

Плакала је читава Србија 9. августа док је гледала девојчицу која лије сузе на победничком постољу Олимпијских игара. Док су двадесетогодишњој Александри Перишић око врата стављали сребрну медаљу она није могла да сакрије сузе, тужна јер одличје није најсјајније. У исто време, у њеној домовини Србија је брисала сузе и гледала поносно у младу спортисткињу…

Тачно шест месеци касније млада теквондисткиња са великим осмехом и пуна емоција присећа се тих дана, али и читаве године која је за нама.

– Наравно да сам задовољна, морам да будем, иако је било појединих ствари које су могле да буду боље, али добро. Имала сам добре резултате, а Олимпијске игре су стигле као круна – рекла је Александра Перишић.

Да ли бисте нешто променили да можете?

– Не, све се дешава с разлогом.

Сребро из Париза је обележило досадашњу каријеру?

– Апсолутно, јер је то највећи резултат у мојој каријери. Такође је утицало на моје самопоуздање у овим каснијим месецима који су долазили.

Да ли се сећате на шта сте прво помислили тада?

– Не знам тачно о чему сам мислила, али знам да ми је било веома тешко и да нисам могла да зауставим сузе. И дан данас ми није свеједно кад помислим да сам била надомак златне олимпијске медаље, али је наравно доста лакше. Срећна сам и захвална што сам имала прилику да браним боје наше земље и да се такмичим на Олимпијским играма, иако нисам урадила оно због чега сам отишла.

Да ли сте сад свесни резултата који сте постигли са свега 21 годином?

– Не, нисам и не знам како то да опишем. Мислим да ћу бити свесна шта сам урадила тек кад завршим каријеру и окренем се око себе. Сад још увек није крај, имам мотива за даље, желим да наставим са радом и пружим овом спорту што више могу. Олимпијску медаљу сам одувек сањала, читав живот само то хоћу и сад кад се десило, остала сам нема.

Олимпијско злато је једино што вам сад недостаје?

– Јесте, али без обзира на то и даље имам мотивацију да радим и борим се. Небитно да ли су то сад Олимпијске игре или нешто друго, увек желим да будем спремна.

Шта Вас мотивише и вуче напред?

– Увек сам желела да будем уникат, да оставим неки печат. Увек сам проналазила мотивацију у себи, кад видим да напредујем, да то што радим вреди, да има помака и да је сваки дан бољи. Видела сам да сам за ово створена и не желим да будем неми посматрач, да око мене пролазе ствари.

Чврсто верујете да ће олимпијско злато доћи?

– Надам се и даћу све од себе да се то деси, а ако га и не буде већ сам урадила велику ствар за мене и мој спорт. Можда ће звучати чудно, али ја стварно мислим да сам рођена за олимпијско злато. Идемо корак по корак, има доста до Лос Анђелеса, треба се најпре квалификовати, али морам да верујем. Тако сам и пред Париз била захвална што сам успела да обезбедим учешће, па сам се вратила са медаљом.

Александра је додала:

– Морам да признам да сам замишљала и тада себе на постољу, визуализовала сам читаву ситуацију, сваки корак, веровала сам да могу и надала се. Свесна сам била да могу и да не освојим одличје, али сам се потрудила да о томе не размишљам, већ да будем срећна и захвална. Одстранила сам све негативне ствари, мисли, мислила сам само позитивно и нисам дозволила ништа да ме гуши.

Чега се сећате из Олимпијског села?

– Хране! – кроз смех је рекла Александра Перишић. – Лепе атмосфере, дивних дана пуних неке лепе енергије, топлине, дружења…. Невероватно је да су сви ти људи ту са истим циљем, спремни увек да помогну, да се нађу, нешто попут породице. Наше село је било веома лепо, све је супер сређено, имала сам утисак велике топлине и само сам се препустила тим моментима и уживала у сваком тренутку.

Имали сте две повреде, а онда је уследила операција предњих укрштених лигамената и менискуса која Вас је дуго одвојила од тренинга?

–Опоравак је трајао годину дана, али ми је психички требало дупло више да се вратим. Тек после дванаест месеци сам почела полако са радом, па теретаном, баш је било напорно и исцрпљујуће јер сам све морала некако све из почетка. У том периоду сам долазила на тренинге са штакама, гледала их како раде и била уз њих. Било ми је тешко јер ништа нисам могла да радим, осим да навијам.

Да ли сте икада помишљали на одустајање од теквондоа?

– Не могу рећи да јесам, али ни да нисам. Било ми је на тренутке веома тешко, свашта ми је пролазило кроз главу, размишљала сам како ћу поново, да ли ћу имати осећај. Није била предаја опција, али се јављао страх, шта ако се понови повреда, ако осетим поново онај бол, језа нека је пролазила кроз тело. Међутим, нисам неко ко се предаје, знам да увек после тешких дана долази нешто лепше.

Каква је Александра Перишић приватно?

– Максимално опуштена и насмејана. Увек размишљам о теквондоу и некако се увек разговори заврше на овом спорту.

Шта може да Вас растужи?

– Лош тренинг, али трудим се да их буде што мање како не бих била нервозна. Кад сам замислила једно, а деси се друго, онда се баш растужим. Такође, мени блиски људи могу негативно да утичу на моје расположење.

Коју сте књигу последњу прочитали?

– Видимо се у претходним животима од Мирјане Бановић.

Шта бисте пожелели у овој години?

– Само здравље и да сви буду добро – рекла је Александра Перишић.