Илија: Ризиковао сам каријеру у Токију (ФОТО, ВИДЕО)

Звали су га Громовник. Стављао је главу тамо где многи не би ни ногу. Борбеност, пожртвовање и велико срце лансирали су га међу најбоље штопере у историји Црвене звезде. Док је Миодраг Белодедић пленио интелигентном и префињеном игром на позицији штопера он је уклизавао и бескомпромисно се борио са противничким нападачима.

Илија Најдоски један је од најомиљенијих играча из најславније генерације црвено-белих, освајача европског и светског трофеја 1991. у Барију и Токију.

Љубазно је сада 60-годишњак пристао да се у разговору за Спортски журнал, у Скопљу где деценијама по завршетку каријере живи и ради, подсети на прошлост и дотакне актуелних фудбалских тема од Триглава до Ђевђелије, са посебним акцентом на Србију и Северну Македонију, поготово Звезду и Вардар, клубове који су обележили његову каријеру.

Најдоски се у децембру поново активирао у фудбалској федерацији наших јужних комшија, постао је саветник новог председника Масара Омерагића, док су директорска места припала Горану Пандеву и Георгију Христову.

- Са Омерагићем сам пријатељ од раније, хоће увек да ме саслуша. Увек сам му на располагању за фудбалске консултације, уколико нешто није јасно, за добробит овдашњег фудбала – прича Илија у једном од скопских кафића. 

Шта је приоритет нове гарнитуре људи у ФФ Северне Македоније?

- Најважније је предстојеће учешће репрезентације у квалификацијама за СП 2026. Државни тим се јесенас надмоћно пласирао у Б дивизију Лиге нација. За противнике у квалификацијама за Мондијал добили смо Белгију, Велс, Казахстан и Лихтенштајн. Велшани можда по именима играчима не изгледају непобедиво, али имају квалитет и континуитет учешћа на великим такмичењима. Видећемо хоћемо ли моћи да им парирамо.

Ваши Македонци су играли на ЕП 2020. после успеха у баражу Лиге нација?

- Та генерација је прошла врхунац, неки су се опростили попут Пандева, много њих не игра у клубовима и њихова форма ствара проблем.

Црвена звезда је незаобилазна тема кад сте ви у питању. Припреме првака Србије за пролећни део сезоне су у пуном јеку, 21. јануара следи дуел са ПСВ-ом у седмом колу Лиге шампиона, зимска пауза никад није била краћа...

- Чињеница да одмор није био дуг је добра с те стране што играчи нису изгубили на физици и континуитету.

Како је утисак Звезда оставила на вас у најјачем европском клупском такмичењу?

- Утакмица против Штутгарта је модел за успехе. Остаје жал због пораза од Милана. Јефтино су примљени голови против Монака, Интера и Бенфике. У лиги шампиона довољан је секунд непажње да нас противник казни. Џаба је играти добро 80 минута, ако онда уследи грешка, нема шансе за повратак.

Могу ли црвено-бели до шест бодова у преостала два меча против ПСВ-а у Београду и Јанг бојса у Берну?

- Било би лепо остварити максималан учинак до краја такмичења. ПСВ има сјајну екипу, гледао сам утакмице холандског шампиона. На Маракани, међутим, не признајем имена ривала. Исход ће зависити од наших играча, верујем да ће да буде добро. Свака победа у Лиги шампиона је вишеструко значајна за играче, клуб и навијаче. Звезда је високо подигла стандарде и верујем да ће сваке године бити све боље.

Остали сте повезани са Звездом и последњих година?

- Скаут сам клуба за Македонију. Тражим талентоване клинце. Познајем много дечака, гледам их сваког викенда. Овде су проблем услови, инфраструктура за чије је побољшање потребно време.

Чини се да се фудбал много променио за више од три деценије колико је прошло од највећих успеха Црвене звезде?

- Данас је на стадиону 100 камера, стручни штабови су бројнији, фудбал је постао наука, али као и пре пресуђују карактер и снага играча. Сад више долази до изражаја брзина и физичка спрема, али увек је важно имати у тиму мајстора. Звезда у којој сам играо имала је и тркаче и уметнике. Ако се тад просечно трчало по 10 километара, Стошић, Југовић и Шабанаџовић су прелазили 14.

Пре нешто више од месец дана навршило су се 33 године од освајања Интерконтиненталног купа у Токију. Утакмица против Коло-кола била је специфична за вас, поготово што сте због искључења Дејана Савићевића ви као заменик капитена подигли трофеј?

- Увек кажем – како радимо тако нам се враћа. Пре пута за Токио, а били смо недељу дана раније у престоници Јапана, повредио сам се на утакмици са са Радом. Истегао сам мишић и мислио да нема шансе да играм. Покојни доктор Бранко Нешовић ми је рекао да ћу тешко моћи да будем спреман. Говорио сам да има времена, да ћу отпутовати са екипом и видећемо да ли ћу да играм. Тренирао сам лагано, одвојено од осталих. Кад се приближила утакмица, директор Драган Џајић и тренер Владица Поповић рекли су ми да не могу на терен. Инсистирао сам да играм, па нека ми отпадне нога.

Јесте ли урадили нешто посебно да издржите 90 минута?

- Пола сата пре изласка на загревање, нико ме није видео да сам ушао у туш кабину свлачионице. Узео сам стару крему, много ме је пекла нога док сам је мазао, гореле су ми длаке. Ставио сам најмањи стезник и истрчао на терен. Бог све види, па сам и подигао пехар. Неко други на мом месту не би  играо. Ризиковао сам каријеру у Токију. Кад је доктор Нешовић некоме говорио да не може да игра њега није било у тиму, ја га нисам послушао од превелике жеље да будем у екипи у тако важној утакмици.

Ваша генерација је управо против Чилеанаца показала моћ, два од три гола постигли сте са играчем мање?

– Нисмо били у истом саставу као у претходној сезони, пет нових играча у односу на тим из Барија. С друге стране, Коло-коло одличан, његов тренер Мирко Јозић нас је одлично познавао, али да смо играли још два дана не бисмо примили гол. Пленили смо самопоуздањем. Искључење Савићевића није се осетило, нисмо се забункерисали 55 минута, а контранападе смо одлично изводили.

Владимир Југовић, двоструки стрелац у том мечу, рекао је недавно за Журнал да се једино прича о сезони 1990/91, а не и о 1991/92. иако је и она била успешна?

- Дочекивали смо ривале у Сегедину, Будимпешти, Софији, ниједан европски меч нисмо одиграли у Београду. Добио сам црвени картон против Андерлехта у трећем колу и казнили су ме четири утакмице па сам пропустио преостали део групне фазе. Само сам узвратио на ударање противничког играча, мене је судија казнио, ривала није.

Да су ваши саиграчи победили Сампдорију без вас у Софији играли бисте друго узастопно финале Купа шампиона..,.

- Италијански првак имао је одличан тим, са Вијалијем, Ломбардом, Манћинијем, Катанецом, на клупи је седео Вујадин Бошков. Било би највеће изненађење да смо поново освојили европски трофеј без иједне утакмице у Београду. Да смо Ђеновљане дочекали на Маракану сигурно не бисмо изгубили. Имали смо подршку у Софији, али ништа није могло да се пореди са нашим стадионом.

Моћ Маракане осећа се и данас?

- Има нешто тај стадион. Осетио сам тежину за противничке играче кад сам долазио као гост са Вардаром.

У ваше време све екипе играле су са либером, одавно је превазиђена таква поставка у одбрани?

- Нисмо ни ми имали класичног либера. Миле (Белодедић прим. аут.) и ја смо се толико добро познавали да смо мењали места, кад он оде десно, ја лево и обрнуто. Да ћемо добро сарађивати уверили смо се већ на првој пријатељској утакмици. Разумели смо се, а то је нешто што није тренер могао да нас научи. Био је Миле сјајан играч.

Белодедић је био прва, а Михајловић последња карика у формирању тима за освајање Купа шампиона...

- Тренер и руководство нису имали проблем с било ким од нас. Клупска организација била је на европском нивоу. И пре 35 година радили смо у сјајним условима. Није тад као данас било нормално да клуб поседује базене са хладном водом, да су играчи подвргнути хидро масажи. Љупко (Петровић прим. аут.) је био прави човек на клупи, поштењачина, другарчина, знао је да сасече кад није ишло, имали смо поверење у њега и он у нас.

Одликовало вас је другарство?

- После тренинга смо излазили у кафић сви заједно, дружили се. Бина (Драгиша Бинић прим.аут.) је био прави да нам организује изласке по Београду. Била су то лепа времена. Људи сад нису као раније, све је изгубило драж. Нема више фамилијарних односа, поштовања вредности. Не важи то само за фудбал, људи се мање друже, а пуни смо ружних вести.

Дарко Панчев је недавно рекао да он први не би отишао из Звезде да 1992. СР Југославији нису уведене санкције, да се генерација из Токија не би распала?

- Имали смо по 26,27 година, Миха и Југа далеко мање. Могли смо да играмо још две-три године на врхунском нивоу.

Ваш следећи клуб био је Ваљадолид. Да ли сте осећали разлику због разлике у квалитету нашег и шпанском шампионата?

- Југословенска лига била је јака, тако да нам није било тешко да наставимо у Шпанији. Данас је теже кад се оде у неку од лига петице, као небо и земља. Тада је у нашој земљи било сјајних екипа, тешко је било побеђивати у Мостару, Сарајеву, Скопљу, Нишу... У моје време су се много тешко остваривали трансфери. Сад је цео свет отворен. Ми смо тад могли у Шпанију, Италију, Француску, Немачку, нико није размишљао о Русији, Азији, а клубови су имали право да имају само по тројицу странаца. За садашње младиће ово је божији рај, могу да одиграју две-три утакмице за репрезентацију и да се продају.

У данашњем тиму Црвене звезде је много странаца?

- Свуда је тако. Реал, Барселона, Милан, готово да немају домаћих играча. Раније се знало ко игра за Милан, друга су времена, све се променило – закључио је Илија Најдоски, борац без мане и страха, један од најутентичнијих дефанзиваца Југославије крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века.