Дамир Микец је летос на Олимпијским играма у Паризу у тандему са Зораном Аруновић освојио златну медаљу, обрадовао наш народ, изазвао сузе радоснице и пробудио салву емоција и код оних „најтврђих”. Освојио је наш најбољи стрелац медаљу у Токију, сребрну, али титула олимпијског шампиона у Граду светлости круна је његове каријере.
И неколико месеци касније Микец има кристално јасну слику, памти сваки секунд:
- Било је веома драматично, 25 година рада стаје у неколико секунди. Наравно, желиш победу, али ниси свестан где си и ништа ти није јасно, ипак је то златна медаља. О томе не смеш ни да размишљаш, твој задатак је да останеш фокусиран јер желиш да победиш, као и на сваком такмичењу. Међутим, ово је било нешто другачије. Борба са тимом Турске била је неизвесна, заиста за памћење и победа над њима дала је још већу вредност нашем злату. Једноставно, био је тренутак или они, или ми! Да смо их победили 16:6, можда не би имало исту тежину. Али ово је било драматично, право финале – рекао је Дамир Микец у интервјуу за сајт Олимпијског комитета Србије.
Иако је победа стигла у фото финишу деловало је да добро знате шта радите?
- Искористио сам све што знам, искуство и 25 година рада и труда. Покушао сам раније, нисам успео, али имао сам довољно храбрости да пробам поново. Дикец је пуцао брзо и, углавном, пре мене. Противници су водили 14:12, више нисмо имали шта да изгубимо. Зорана и ја смо знали да смо непобедиви ако се сконцентришемо. Они су били у лошијој позицији, ми у налету, жељни победе. То је захтевало и памет и снагу и храброст, тај последњи хитац био је нешто ново за мене. Обично успевам да се фокусирам брзо. Можда сад лакше причам о томе, али у том тренутку није било лако. Коментатор поставља питања, сви прате шта се дешава, али ми не слушамо ништа. Радимо свој посао. Али тад, нисам могао да се смирим као иначе. Знао сам да немам много времена, али и да не смем да журим. Срце лупа, али у глави сам већ одрадио пола посла пре него што сам добио команду за пуњење оружја. Све сам осмислио, срце је лупало као лудо и онда, та последња секунда. И злато је било наше.
5 ПУТА је Дамир Микец учествовао на Олимпијским играма – у Пекингу 2008, Лондону 2012, Рио де Жанеиру 2016, Токију 2020. и Паризу 2024.
Како сте умирили себе при последњем хицу?
- Постоје технике дисања којима смирујем пулс. Сви знају колико је то важно у стрељаштву. Било би занимљиво да знам колики ми је био пулс у том тренутку, али данас нам је забрањено да пратимо такве податке. Сигурно је био изнад 120, а да би могао да опалиш хитац контролисано мора да буде бар 80. Све изнад тога отежава прецизност, а не желим да препустим ништа случају. Три пута сам морао да користим технику дисања и да се смирим, успео сам и одмах сам знао – добар је. Погледам семафор и видим да сам пуцао први. Сви чекамо. Само ме занима, где ће се појавити та шестица? И онда... Код нас! На нашој страни било је 16!
Ви и Зорана врло емотивно сте прославили златну медаљу?
- Није одмах дошло до експлозије, био сам у неком смиреном алфа стању. Морао сам да се освестим и схватим шта се управо догодило. А, онда тај осећај, понос и срећа, највредније у спортској каријери. Погледао сам у Зорану да видим њену реакцију, дошло ми да искочим из коже, да делим тај тренутак са свима, с тренером, Гораном, са Јеленом, породицом, читавом нацијом. Моменат кад знаш да су све очи упрте у тебе нешто је нестварно. Наше славље показало је колико смо желели победу и колико нам значи. Само сам желео да легнем на под, упијем сву ту енергију, памтим тај тренутак… И памтићу га читав живот.
ЗОРАНА ЗАБОРАВИЛА ДОГОВОР ЗА БАЛКОН
По повратку из Париза уследио је спектакуларан дочек?
- После Токија било је невероватно, сад опет. Не можеш да се навикнеш на тај осећај. Чак ни Нолету који је ту био толико пута није било свеједно. Наћи праве речи у том тренутку, то је већ посебна прича. Како се захвалити публици за сву подршку... А, онда дође тренутак кад мораш да изабереш праве речи, а срце ти лупа. Зорана и ја смо се све договорили пре изласка на балкон. Седео сам нервозан, нисам могао да се смирим, Зорана ми прилази и каже: „Дамире, све сам заборавила!” Покушавам да је опустим, али ни сам немам времена за размишљање. И онда, излазак. Поглед на тај народ, енергија, емоције, то је оно због чега све вреди. На крају, све је прошло добро.
Као и шетњу кроз импровизовани Парк шампиона?
- После освајања златне медаље дошли смо у Париз како бисмо учествовали у тој паради. Шетали смо кроз град, 10.000 људи било је око нас, препознали су нас, прилазили, тражили фотографије и тренутак да поделе радост са нама. Доживети тај Парк шампиона заиста је феноменално и после тога заиста сам желео да останем тамо што дуже. Живим за спорт, за то дружење са спортистима и за енергију коју Олимпијске игре носе са собом.
ЖЕЛИМ У ЛОС АНЂЕЛЕС
Да ли ће вас публика видети и на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 2028?
- Видећемо. Лос Анђелес јесте циљ, желим да то буду моје шесте Игре. Међутим, ако хоћете да се такмичите морате да будете на врхунском нивоу. Следеће четири године су дуг пут, али ја живим за те тренутке.
Да ли је тачно да нисте имали улазницу за кошаркашке утакмице, али да је једна шетња то променила?
- То је била прича за себе. Једно вече, враћам се касно у хотел, лутам улицама Париза и размишљам лево или десно? Јуче сам ишао десно, хајде сад лево. Налетим на групу момака, њих једанаест. Ја одушевљен, сви млади хоће да се сликају. А, посебно ми се свидело то како седе заједно, причају и уживају. Убрзо се распричамо о кошарци и питам их како се сналазе за улазнице. Кад рекоше, да ли теби треба? Ја у чуду, а у групи браћа од Марка Гудурића и Николе Милутинова. И тако дођем до карата. Гледао сам утакмицу која је ушла у историју Олимпијских игара, која је била бити или не бити. Велика је част била гледати све то.
Дочек у Београду донео је и познанство за читав живот?
- Дан после балкона стигла ми је слика дечака са таблом „Кад порастем, бићу Дамир Микец”. То ме баш гануло. Сви смо ми спортисти, тренирамо и боримо се, али кад видиш да некога инспиришеш, то је нешто посебно. Одмах сам пожелео да пронађем тог дечака, да га упознам, захвалим се. Сећам се, имао сам још једну маскоту коју сам купио с намером да је поклоним некоме. Али коме и како наћи то дете? Не могу тек тако на Инстаграму да напишем „тражим дечака с таблом”. Међутим, телевизија нам је помогла, изненадили су ме колико су се брзо активирали. Судбина је хтела да баш тог дана идем у Сремску Каменицу, после тога одмах сам се запутио за Нови Сад да упознам Илију, дечака који жели да буде Дамир Микец. Поклонио сам му мајицу и маскоту, одушевљено је гледао медаљу – закључио је Дамир Микец.
ШАТОР ДОБРА ОПЦИЈА
Колико је добро, а колико лоше што нисте били у Паризу, већ 300 километара удаљени у Шатеруу?
– Био је велики хендикеп што нисмо били са осталим спортистима због атмосфере, али с друге стране кад смо подвукли црту за нас је то био огроман плус. Имали смо мир и били мало заштићени од питања новинара и разних других ствари. С једне стране, било је добро што смо пре такмичења били изоловани, имали свој мир, фокус, мање ометања. Али онда, кад је све било готово, желео сам да останем.
НАЈБОЉЕ ДРУЖЕЊЕ У ПЕКИНГУ
Које Олимпијске игре су биле најбоље?
- Имао сам срећу да су моје прве Игре биле у Пекингу које су до данас, по мом мишљењу, најбоље организоване. Најлепше отварање, најлепше село, најбоља атмосфера и дружење. Тад смо се сви дружили - тенисери, ватерполисти, одбојкаши, рвачи... Било је то посебно искуство, јер није било технологије. Данас, и даље имам пријатеље које сам тада упознао, попут Иване Ђерисило. Кад повучем паралелу са свим Играма на којима сам био, схватим колико ми тај део недостаје. У Токију нам је било забрањено да бодримо једни друге, могли смо само из смештаја право на такмичење. Зато нисам хтео да пропустим прилику да у Паризу то доживим поново.
ЖЕЛИМ СВАКОГ ДА ИСПОШТУЈЕМ
Словите за спортисту који увек жели да испоштује сваког?
- И дан данас ме људи сретну и даље ми честитају. С пуним срцем и мени је то веома важно. Недавно сам био у Пироту, звао ме Кари Пешић на један догађај, сликао сам се са децом, обезбеђење нас је пожуривало, али сам им рекао да има времена за све. Пришла ми је жена и рекла како је плакала због мене. Па шта ћу лепше од тога. То је та емоција, оно што остаје.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
