Микијевих првих пола века

Истински јунак јучерашњег Белог кроса био је Журналов фоторепортер Михајло Антић. Легенда овог посла јуче је 50. пут фотоапаратом извештавала с догађаја, који је имао 58. издање. Кад се има у виду да радни век траје 40 година, а да је популарни и енергетски неуништиви Мики на лицу места већ пола века, бројке саме по себи много говоре.

- Годинама сам снимао и углавном се смрзавао, јер је Бели крос био дуго почетком године у Кошутњаку – каже Михајло Антић. – Данас је ових девет степени са сунцем бања.

Ваши познаници добро знају да вам то није тешко падало, јер сте на Копаонику преко зиме више него неки становници Бруса?

- Пошто сам ја снежни човек то је била балада за мене. Уживам у снеговима до крова, како је некад било. Брана Радовић је с екипом редовно кувао „српски чај“ хахахаа. Мени је више пријало црно вино с поморанџом. Одмах отопли мада је хладно толико да и медвед зна да је боље да се завуче у склониште и преспава. На поклопцу од казана у коме се то кувало грејао сам батерије и апарат. Кад се напари ради к’о нов и мирише на ракију током целог снимања.

Из начина на који причате види се да вам ништа није тешко падало?

- Зар бих био овде 50. пут да јесте? Увек смо имали наш спортски штимунг.

Да ли нешто посебно памтите?

- Од Кошутњака до сајма смо се колега Неша Параушић и ја срели само с два  возила једне зиме.

Зашто?

- Толико је завејало да је град био блокиран па ни аутобуси нису ишли. Морали смо пешице тих 15-так километара до Македонске, а од снега само проклизаваш. Једном сам снимао по пљуску. Страдала ми скупоцена опрема, Блатњав сам дошао у редакцију.

Тешки тренуци?

- Ма јок, поједеш два пара виршли са сенфом у земички и одмах си срећан. Ех та лепа младалачка времена. Тад сам био млад и леп.

Порука за крај?

- Овај 50. Бели крос који снимам само је још једна велика школа воље и среће у нашој професији.