Дан кад је вода на Бањици прокључала

Ватерполо клуб Црвена звезда је деценијама био у сенци Партизана. До распада Југославије није била ни близу трофеја. Почетком деведесетих клуб су са стручне стране преузели Влахо Орлић и Никола Стаменић па су црвено-бели постали први пут шампиони Југославије 1992. године. Наредне сезоне успех је поновљен са Милорадом Кривокапићем на клупи.

Виктор Јеленић, Игор Милојевић, Немања Маријан су 2010. предводили клуб који је почео са млађим категоријама. Наредне сезоне је Црвена звезда постала члан Прве лиге. На клупи је званично био Виктор Јеленић, капитен и суштински тренер је био Дејан Савић који је у сезони 2011/12 званично преузео екипу.

Мало ко је могао и да помисли да би у сезони 2012/13. могли да освоје три трофеја. У финалу купа, у предивном амбијенту Бањице побеђен је Партизан, у финалу плеј-офа, у пет незаборавних мечева савладан је Раднички. Крагујевчани су били изузетан састав са Удовичићем, Филиповићем, Злоковићем, Бурићем, Радићем...

Али домаћи трофеји су имали предигру у прелазном року. Чувени Про Реко је имао проблеме, клуб су напустили бројни асови. Црвена звезда је искористила шансу. Прво су доведени Прлаиновић и Пијетловић, придружили су им се Рађен, Шефик и Вапенски. Од раније су ту били браћа Рашовић, Аврамовић, Ранђеловић и још неколицина играча спремних да представљају озбиљан састав не само на домаћој сцени.

То је резултирало „дуплом круном”, а у исто време се водила борба на европској сцени.

Са вером у сопствени квалитет, уз огромну жељу, са урођеним победничким менталитетом Црвена звезда је почела своју европску причу. Неуиграност је чинила своје па је у првом колу изузетно моћан дубровачки Југ лако победио у Београду 10:5.

Дејан Савић је тада рекао играчима:

– Сада су нас победили, али када буде било најважније победићемо ми.

Права провера квалитета су били дуели са Олимпијакосом. На Ташмајдану је било 11:9 за београдске „црвено-беле”, а у Пиреју 9:8 за грчке. Швајварски Кројцлинген је лако побеђен 26:7 и 24:12 као и француски Монпеље 10:8 и 16:8.

Имала је Црвена звезда почетком године великих финансијских проблема.

– Чинили смо све да испунимо обавезе према играчима али спонзори нису извршавали своје обавезе. Окупио сам екипу у јануару, поштено им рекао да новца нема, да се не зна када ће бити и да ко жели може да иде - сећа се Виктор Јеленић.

Играчи су потом имали свој састанак. Договор је био да се настави у истом саставу, такмичарски мотив је био јачи од финансијске несташице. Играли су за себе и навијаче.

У осмини финала је одигран велики меч против Егера. Мађари су на Ташу декласирани 13:6, па је реванш био формалност. Није било победника – 8:8.

Следио је дуел са још једним мађарским саставом. Црвена звезда у четвртфиналу није била фаворит против Сегеда. Ривал је био састављен од врхунских играча, предност је била на његовој страни.

Чинило се током првог меча да све иде према прогнозама старучњака. Егер је водио 4:1. Тада је на сцену ступио феноменални Денис Шефик. У преостале две четвртине примио је само један гол. Разиграни „црвено-бели” су се тргли, заиграли како треба и славили неочекивану победу 7:5.

Знао је Савић да ништа није готово. Мађари нису имали шта да изгубе. Били су бољи на Ташмајдану, одлична атмосфера навијача Црвене звезде их није пореметила и већим делом сусрета су били бољи. Срећом црвено-бели су умели да искористе искуство, на крају су изгубили 11:10, али је то била победа вредна учешћа на Ф4.

На завршни турнир се пласирао и Партизан па је Београд конкурисао и добио организацију турнира одржаног 3. и 4. јуна. Преостала два ривала су били шпанска Барселонета и хрватски Југ.

Отворени базен Бањица је преуређен, постављене су монтажне трибине, капацитет је био 5.000 гледалаца. Спортска јавност се надала да би један од два српска тима могао да освоји трофеј.

Партизан је у првом полуфиналу поражен од Југа 8:7. Црвена звезда је надиграла Барселонету 9:5 (2:2, 2:0, 2:2, 3:1).

Дан касније  Црвена звезда је играла најважнији меч у историји. Први пут финале Лиге шампиона и то пред својим ватреним навијачима. Дубровчани су имали сјајан тим, били, заиста, велики фаворит.

У борби за прво место на Старом континенту надиграла је Црвена звезда највећег фаворита. Победила је дубровачки Југ са 8:7 (2:2, 1:1, 3:3, 2:1), али резултат не казује довољно колико су „црвено-бели” били зрелији тим.

Победоносни гол је пао два и по минута пре краја утакмице. Постигао га је скромни Марко Аврамовић, који обавља лавовски посао, али тај његов учинак није толико видљив. Овога пута ће бити запамћен за сва времена

– Из исте позиције пре тога нисам дао гол. Овога пута нисам оклевао када се појавила рупа у одбрани, тако сам избегао да ме противнички играч блокира. То се вежба на тренинзима, а на утакмици треба изабрати прави тренутак да се шутира. Пресрећан сам што смо ово постигли. Никада нисам нити играо, нити радио с бољим људима – казао је ватерполиста чијим је голом Звезда крунисала сезону из снова, јер је после Купа Србије и нашег првенства освојила и Европу.

Никола Рађен, изузетно драгоцен у одбрани, а исто тако и у нападу, јер уме да изненади противничког голмана, сматра да овај Звездин тим, нови европски првак, није показао све што може:

- Имамо тренера невероватних могућности и тим који се надам да ће Звезда да задржи. Није у питању новац. Окупили смо се пет дана пре пријаве за Лигу шампиона и постигли ово. Такмичење смо почели баш против Југа, неуиграни, и, ето, завршили победом баш против њега у финалу.”

Звезда је касније освојила и Супер куп победом против Радничког. Наредне сезоне су одбрањени домаћи трофеји. У Лиги шампиона у четвртфиналу је Про Реко после петераца избацио Звезду у елиминационој фази. Биле су то две фантастичне и незаборавне године ватерполиста Црвене звезде.