Штафетом до титуле првака Европе

Дуго су сањали атлетичари Црвене звезде европски трон. Први пут су на победничком постољу били у Ријетију 1976. са бронзаном медаљом. Пет година касније били су вицешампиони Европе. Када су у Ријетију 1988. добили организацију такмичења наредне године, тада је и постављен циљ да се освоји прво место.

У јакој југословенској клупској атлетици Црвена звезда је била годинама без премца. Организација клуба је била на врхунском нивоу. О струци су бринули бугарски стручњак Христо Гергов и директор Босислав Писић са бројним квалитетним тренерима. На челу клуба је био Вукоје Булатовић, председник Гојко Мићуновић а немерљива је била улога Олге Ацић.

На стадиону Црвена звезда  3. и 4. јуна су се нашли представници осам клубова. У каснијим сећањима на квалитет такмичења помињана су имена атлетских дивова попут Себастијана Коуа, једног од најбољих средњопругаша свих времена, тада још актуелног светског рекордера на 1.500 метара, и бивших светских рекордера Алесандра Андреија (кугла) и Клауса Тафелмајера (копље). Андреи је био и олимпијски шампион у Лос Анђелесу 1984. и вицешампион света у Риму 1987.

Био је то прави празник „краљице спорта”, велики број гледалаца је са западне трибине највећег стадиона пратио такмичење. Црвена звезда није имала претераног разлога за оптимизам. Када су се погледале листе пријављених и анализирали резултати предност су имали британски Харингеј, француски Расинг и шпански Лариос.

Пресудили су огроман мотив и жеља да се дође до победе. У књизи о успесима клуба је забележемо да се упркос киши првог дана окупило се више од 5.000 љубитеља атлетике и навијача Црвене звезде, а другог више од 8.000. Од странаца Звезду су појачали Пољаци Коласа (мотка) и Зерковски (3.000 м стиплчез) и из домаћих клубова су стигли: Бранко Зорко, Младен Кршек, Драган Мустапић и Драган Мајсторовић.

Остало је забележено да је моткаш Драган Георгијевски личним везама довео Пољака Коласу елиминисавши себе из тима, а да је све бољи стиплаш Вуле Максимовић сам решио дилему стручног штаба и рекао да је боље да трчи искуснији Пољак Зерковски а не он…

Све је било подређено коначном успеху. Први дан, објективно слабији за „црвено-беле” завршен је према жељама – на трећем месту са малим заостатком за водећима – само четири бода иза шпанског Лариоса и три и по иза Расинга.

Бележимо даље из књиге:

„Јунаци дана били су Радоман Шћекић, и Андреја Маринковић. Шћекић, ученик Дмитра Марчете, победио је страшног Тафелмајера и тријумфовао у бацању копља са личним рекордом и другим резултатом свих времна у Југославији – 81,68 метара, а Маринковић је скоком од 7,84 метара успео да надмаши и Шпанца Коргоса чији је лични рекорд од 8,23 метара уливао страхопоштовање.

Капитен Бранислав Караулић и Слободан Бранковић освојили су друга места угрозивши чак и такве асове какви су Дија Ба и Егбунике, Јован Лазаревић је заузео одлично треће место у бацању кугле, али није све ишло како се желело. Талентовани јуниор Драгутин Топић у жељи да се докаже остао је без пласмана у скоку увис, искусни Зорко је погрешио и дозволио спору трку на 1.500 м у којиој се Коу „прошетао“ до победе, а он био тек пети… Ипак, позиција за јуриш на прво место је изборена“.

Нестрпљиво се чекао други дан такмичења.

Други дан почео је неочекивано малим бројем бодова које су донели седмим местом Мајстроровић и петим местом Марјановић, али после Бранковићевог трећег места на 200 м почео је успон ка врху. Зорко је трчао мудрије него првог дана и био трећи на 5.000 метара. Исти пласман изборио је Мустапић у бацању диска, а када је Коласа победио у скоку мотком пут ка врху постао је остварљив. Зерковски је то потврдио заузевши друго место у стиплу, одмах иза сјајног Лабрускинија, а вођство Црвеној звезди донео је тријумфујући у претпоследљој дисциплини, троскоку млади Зоран Ђурђевић.

Преостала је још само трка штафета и Звезди је био неопходан тријумф са бар два места испред састава другопласираног шпанског Лариоса, који је предводио Иносент Еегбунике. Звезда је, уз то, имала пех. Капитена Караулића, члана олимпијске штафете из Сеула стегао је ишијас и није могао да трчи, па је прва измена поверена младом Јовковићу…

Стадион Црвене звезде је на ногама. Пуцањ стартера. све очи уперене су у Дејана Јовковића и Шпанца Санчеза. Јовковић није дозволио да Шпанац одмакне. Следећу измену је трчао искусни Слободан Поповић, који упркос томе што се није опоравио од болести престиже Лариосовог тркача Фрагу. У трећој измени Исмаил Мачев, не само да је повећао растојење у односу на Лариос, већ је престигао и Британца и последњем члану штафете Слободану Бранковићу донео предност, а деморалисани Шпанци су пали на пету позицију.

Бранковић није испустио предност. Егбунике је био немоћан и Бранковић је имо времена да се у финишу придружи слављу које је већ почело на трибинама. Звезда је шампион Европе.

Истог дана, 4. јуна у Цириху, женска екипа постала вицешампион Европе и освојила друго место на Купу Европе за сениорке.