Европски трофеј – доказ да вредимо

(За Журнал из Рима)

Ужичанка Слађана Мирковић у дресу италијанске Роме, остварила је највећи успех у историји клуба, освајањем титуле победника Купа изазивача 2025. Оне су у другој утакмици финала, одиграној и Риму савладале Кјери 3:1. Репрезентативка Србије била је МВП првог меча финала. Још неколико дана Слађана ће се, због обавеза према клубу, одмарати у „вечном граду”, а потом је чека окупљање репрезентације. О томе где ће наставити каријеру тренутно не размишља, иако су понуде бројне. У овом тренутку, жели да се одмори и ужива у успеху клуба.

Слађана Мирковић је играчким умећем али и невероватном харизмом која плени, већ одавно освојила срца љубитеља одбојке. И то не само у Србији, већ и у земљама у којима је у богатој каријери до сада играла. Као мала волела је спорт, са дечацима играла фудбал, уписала кошарку али је судбина одлучила да одбојка буде њен спорт:

- У Севојну, где сам одрастала, у том време није било клуба нити спорта који је могао да се тренира. А онда је захваљујући Тањи Чобанац Ђуричић која је основала клуб „Тајм” одбојка стигла и код нас. Пробала сам, отишла на први тренинг, заволела и остала. Клуб се после годину дана „преселио” у Ужице. Одлучила сам када већ морам да путујем на тренинге да се опробам у Јединству које је у то време већ исписивало историју српске одбојке. Почела сам год Љиље Томић, али су ме убрзо пребацили у Јединство 2 које је играло Регионалну лигу,  где је тренер био Вукадин Симовић. Била сам најмлађа. Уживала сам у одбојци и тада, баш као и сада - уз осмех прича Слађана.

После Јединства, први клуб у коме је играла био је београдски Поштар 064:

- Тренер је био Дарко Закоч који ме је и звао да пређем код њих и ту је кренуо мој пут као дизача. Он ми је променио позицију јер сам у   Ужицу играла и примача и коректора, либера, тренирала са првим тимом тако све сам мешала осим дизача. Додуше мој први тренер Вуле је хтео да играм дизача, па се на крају то и обистинило. И данас кад се сетим Поштара, драго ми је! Три тренинга дневно још морам да идем у школу. И ако не одем на један час, Дарко све сазна. У Поштару сам и први пут лиценцирана за први тим и Суперлигу а премијерна утакмица ми је била баш против Јединства. Имала сам 14 година. На жалост клуб се распао, али смо нас неколико које смо играле за кадетску репрезентацију успеле да пронађемо нове клубове. Потписала сам за Визуру а после тога носила сам дрес Динама из Панчева, Телекома из Бакуа, Хемик Полица. Уследила је  Италија година коронавируса у Бергаму, Турска и Езачибаши, потом Румунија, па поново Турска и сада Рим.

Где је било најтеже, а где најлепше свих ових година, Слађа признаје:

- Имала сам срећу да где год сам играла ми је било прелепо. Могу да издвојим сезону у Езачибашију јер сам играла са Тијаном Бошковић најбољом другарицом. То ми је била најлепша сезона с приватне стране. Такође, издвојила бих и прву годину у Алби из Блажа. У екипи владала најлепша хемија. Ако говоримо о одбојци - то је Италија. Свака сезона ми је била посебна, јер увек имам нешто да издвојим прелепо, иако је било и лоших тренутака. Можда ми је чак и та прва година у Блажу истовремено била и најлепша али и физички најтежа. Дошла сам после јаког ритма репрезентација- клуб  и одмах сам „упала у машину” - истиче репрезентативка Србије.

У Рим је стигла прошлог августа, а Рома је ове сезоне остварила историјски успех, али је при томе испао из лиге у А2.

- Невероватно је како нам се то догодило. Ова година је била тешка, али остаће ми заувек у срцу посебно због начина на који смо завршили. Било је дивно играти овде, атмосфера је сјајна. Рим ме је лепо „пригрлио” а и ја њега. Људи са којима сам сарађивала и девојке са којима сам играла су ми прирасли срцу тако да ћу се сигурно некада вратити. Имали смо коректну екипу али је од старта све кренуло у супротном смеру. Било је ту повреда, неке од девојака и три месеца су биле ван терена. Зато смо у првом делу сезоне изгубиле и доста бодова и самопоуздања. На крају мало нам је и срећа окренула леђа. Нисмо успели да опстанемо у лиги. Сви знају колико је италијанска лига квалитетна. Парадокс који нам се догодио, да истовремено испаднемо из лиге али и освојимо један европски куп, најбоље говори управо о њеном квалитету. Иако смо испале, доказале смо и себи и другима да смо имале квалитет и да смо могле да се изборимо за останак у Серији А Сигурно је да ћемо ову сезону сви памтити.

Италијанска лига је најјача, сви играју одбојку на врхунском нивоу и воле је.

- Увек сам мислила да је разлог што сви најбољи играчи долазе у Италију да играју одбојку. Али није само то. Они просто сви знају да играју одбојку, то је врхунски ниво. Сви дишу за одбојку. То је највећи квалитет ове лиге. Свако свакога може да победи, сви  су технички и тактички потковани, а на крају само детаљи одлуче победника. Мислим да је у томе чар италијанске лиге. Заувек ћу памтити атмосферу у нашој дворани, посебно на другој утакмици Купа изазивача јер се тада догодио прави емоционални вртлог. Када је судија свирао крај, цела дворана је била на ногама, сви су певали песму за Рим. Спорт их је ујединио и то је нешто најлепше.

О новом клубу још увек не размишља. Понуде стижу са свих страна, очекује и позив селектора Зорана Терића.

- Не знам какав план има селектор Терзић, али чека нас много посла. Предстоји нам Лига нација и Светско првенство. Биће доста напорно. Срећна сам што се вратио на место селектора, јер је он неко ко је обележио нашу одбојку. Ми смо одрасле и навикле смо на његов систем рада и привржене смо му. Колико год да видиш света и поштујеш остале тренере, методе, начине рада, ми у репрезентације најбоље функционишемо са Терзиним системом рада. Драго ми је што ће сада и млађе генерације имати прилику да раде са њим Добро га познајемо и верујем да ће све функционисати као раније – уверава Слађана Мирковић, која је са Ромом исписала златне странице на европској сцени.