У овој сали ће да вежба и светска шампионка

У овој сали вежба европски шампион!

Натпис добродошлице на уласку у Боксерски клуб Обилић, храм племените вештине Мирка Ждрала, синонима за (преко)дрински Зворник, град – херој „под заштитом” Мајевице, у ринг-круговима чувен по Сари Ћирковић, од лета господњег 2024. сениорској владарки Старог континента и...

- Ако Бог да – 27. априла у Бањалуци са светском титулом – осваја нас осмехом „најјача Српкиња”, чим смо закорачили на 146. метар надморске висине, на 171. километру од Београда.

Профи круна - најлепши поклон за 21. рођендан, два дана касније?

- Наравно! Сигурна сам да ћу да остварим победу, поготово што се ИБА Ноћ шампиона, спектакуларна ревија први пут на нашим просторима, одржава у мојој Републици Српској.

Ривалка за поштовање – Францускиња Романа Моулаи, стара познаница са Странџат купа у Бугарској и квалификација за ОИ у Италији?

- Скор – 1:1, напомене: ја сам учествовала на највећој планетарној спортској фешти прошле године у Паризу! Верујем и живим за нову победу, знајући да ћу у „Борику”, на месту где је и Марјан Бенеш својевремено против Француза имао успеха, да имам велику подршку.

И до сада сте, руку на срце, урадили много. На шта сте најпоноснији?

- Најпоноснија сам на пласман на Олимпијске игре, на жалост – нисам у Паризу остварила жељено, ипак, значило ми је много. Издвојила бих и Европско првенство у Београду – освојила сам златну медаљу и Светско омладинско првенство – као мој први, дотле – највећи успех. Испред мене су, верујем, бар још три ОИ, у Лос Анђелесу 2028, са својих 24, биће право време да се све поклопи и попнем на постоље.

Другачије и не може / не сме да се размишља кад вам је тренер Мирко Ждрало?

- Најбољи, заиста! Резултати то показују, не треба ми да га хвалимо. Изузетно захтеван, логично - због тога смо и успешни. Креира одличну атмосферу и свакодневно уноси нешто ново у салу, ова наша у Зворнику – једна од најлепших у којима сам икад била.

Професионализам проткан другарским односом?

- Тренер је, пре свега, мој кум и, наравно, најбољи пријатељ. Могу да му се обратим за било који проблем, не само из бокса. Увек је ту, за мене и остале. Никад нећу моћи да заборавим омладинско СП у Бенидорму – натекао ми је зуб два дана пред почетак такмичења. Доносио ми је храну у собу, навио аларм да бих знала кад да узимам антибиотике. Изузетно брижан, много га волим!

Баш као и Србију и Републику Српску – једнакости у вашем срцу?

- Рођена сам у Републици Српској, репрезентујем Србију. Осећам да их спајам, на неки начин. Исти народ, држава, такође. Сигурна сам да ће љубитељи бокса у Бањалуци да буду уз мене као недавно публика на СП у Нишу.

У Чаиру, за вјеки вјеков, освојили сте прву медаљу за Србију у историји са светских првенстава. Иницијална каписла за боксерски флешбек?

- Путовала сам свакодневно од Братунца до Зворника, у једном правцу – 45 минута. Мајка се жртвовала, одиграла велику улогу. Била је то борба, ја – упорна, родитељи – шта би друго него да ме подрже. Моји Драгана и Слободан, уз старију сестру Милицу, најбољи на свету!

Најважније: Ћирковићи се поносе шампионком. Како породица преживљава ваше борбе?

- Мама тешко, не може скоро никад да гледа. Прати, кад чује да се меч завршио добро и да се ништа није догодило – осмотри. Сестра, такође. Тата - друга прича. Нису били на СП у Нишу, јесу у Београду на ЕП.

Није им свеједно кад дођете кући с повредом?

- Никад, хвала Богу, нисам имала повреду што се тиче бокса. Ни модрицу, да сам натечена, тако нешто... Никад, стварно. Волела бих да тако и остане ако је икако могуће.

То је зато што плешете у рингу, зачињено – добром ескиважом и малом килажом?

- Одржавам килажу. Нисам увек у 54, обично имам 56, кад се баш наједем 57. У Зворнику је, иначе, добра храна, ха, ха...

Шта ни под разно не смете да конзумирате?

- Брзу храну и слаткише!

Ал' зато кад освојите медаљу... Частите себе?

- Једем све што ми је под руком! Сарме, ћевапе, пицу... Обожавам Мек Доналдс, на пример. Волим кока-колу зеро.

Кад је фаст-фуд у питању, богами – и бокс, не може се без Америке. Је ли вам селектор Ждрало пуштао легендарне мечеве, рецимо, Мухамеда Алија?

- Како да не?! Алија против Фрејзера, Тајсона с Холифилдом... За кога бих навијала сад да се боре? Тајсона, наравно.

Догађа ли се у женском боксу да је нека покушала некој да одгризе уво?

- Није се дешавало... Мислим и да неће.

Неправда, зато, долази с друге стране... Тешко вам је пала елиминација у полуфиналу СП у Нишу, претходно – на ОИ у Паризу. Судије су комотно могле и вама да подигну руку?

- Верујете ли да ниједном нисам погледала тај меч из Чаира? Не могу! Мало је фалило, као што је она победила 4:3, тако сам могла и ја. Не могу ништа да поправим, вратим.

Плакали сте као киша, заболело је Србију начичкану крај малих екрана?

- Било ми је много тешко, видела сам само златну медаљу, сматрала да ћу да је освојим. Имала сам такву слику у глави, нисам могла ни да замислим бронзу. Разочарала сам се, међутим, изашла искуснија, јача.

Све ће да залечи професионална светска титула, за недељу дана у „Борику”?

- После Ниша одморила сам седам дана, форма није могла да ми опадне. Наставила сам с јаким тренинзима, у седмици пред борбу радићемо „специфику”. Сто одсто сам фокусирана: у сали сат и по пре подне, увече два. Не излазим из стана, не шетам...

Живите за то да Мирко Ждрало узме четку и улаз у тренинг центар обогати – „Овде тренира и светска шампионка”?

- Тренер је тај натпис урадио да би ме орасположио кад сам у сусрет Светском првенству сломила кост у зглобу... Леп гест, много ми је значило. По освајању злата у Бенидорму рекао је да мора то да измени, ето прилике после Бањалуке.

Куцнусмо, заједнички, у дрво...