Није му потребан ретровизор за поглед у прошлост. Остала су за југославенску и српску спортску јавност упамћени вечита искреност, духовитост и „мајсторска“ запажања о фудбалу, игри његовог живота. Укуси су разнолики, као и оцене. Чачани никада нису ни имали дилеме у потрази за „нај, нај“ кад почну причу о судијској легенди из свог града Драгану Радуловићу Спиру чија је спортска бајка потрајала више од педесет успешних лета.
Пролазе године, новине су већ пожутеле, али остају сећања на времена из његове судијске епохе. За разлику од навијача који су као какви јунаци Достојевског увек били у грозници, узбуђењу, страховању, брзином муње све је нестајало сазнањем да ће правду делити Спиро, увек на нивоу угледа и реномеа. А, тако се и припремао за сваки меч, студирао све мане и врлине актера, снимао концепцију игре, читао појединачне нарави играча.
- Уђем у собу, обучем комплетну судијску опрему, ставим пиштаљку у уста, укључим ТВ, угасим тон, станем испред огледала и судим утакмицу! Никада нисам желео да заборавим ону непопуларну изреку да у бистрој води има талога, увек се водио сазнањем да на терену ниједан тим у мени не види играча више – мудрих размишљања и отворених карата о несвакидашњим потезима и врлинама које су га сврстале у раритете на нашој и међународној сцени почиње Радуловић судијску причу.
Фудбалски свет на нашим просторима почео је да улепшава давних седамдесетих година прошлога века као играч млађих селекција Борца. Био члан генерације која је 1973. године. под командом Михаила Коларевића постала омладински вицешампион Југославије. Носио је дрес Цера, Ремонта, Аутопревоза, Слободе, Омладинца, београдског Рада и Колубаре. Играчку каријеру завршио је у Полету из Љубића 1986. године. уз море комплимената који су стизали из свих клубова на рачун фудбалских, али и људсих квалитета.
- Одмах сам уписао и убрзо положио испит за судију приправника који је годину касније преведен у сталност. Континуитет је настављен две године касније, кад сам постао републички, а потом 29. октобра 1990. у генерацији Мракића, Радаковића, Јеремића, Цицварића, Видића, Достанића и савезни делилац правде. Понекад и ситнице обрадују више од крупних ствари, али за незаборав је исписана европска судијска разгледница из 1996. године кад сам као 39-годишњак постао интернационалац.
Познати арбитри са наших простора знали су у шали да „пецну“ Спира уз опаску: „Постао познатији у Европи и Југославији него у малом Чачку“!
- Свему је претходио семинар у Севиљи, одабрано друштво, од наших Мирослава Радомана и Славољба Ђорђевића, до великих европских имена. Били су: Италијани Ливио Базоли и Стефано Браски, Кипранин Костас Капитанис, Енглез Пол Грахам... У конкуренцији 43 кандидата, на Куперовом тесту био сам пети.
У богатој спортској прошлости крију се многе функције, бројке за енциклопедију, похвале које и данас стижу од колега, али и млађих генерација који нису били миљеници среће да много тога из судијског репертоара Радуловића виде на делу. Кроз причу времешнијих чули су само речи похвала на рачун „Чика Спира“.
- Од 1992. до 1998. судио сам 161 утакмицу у два највиша ранга. За дебитантску, Партизан – Раднички (Ниш) стигле су похвале контролора, представника клубова, играча. Наравно, увек сам се радо сећао почетака у суђења у дербијима „малих“ лига од општинске, међуопштинске, регионалне, српске, друге, куп утакмица...
На важним испитима Радуловић је судио главом и срцем, био одважан, самоуверен до границе да хладна језа није силазила низ кичму. Тако је било и на интернационалној сцени са које издваја два различита епилога.
- Био сам у судијском квартету делегираном за утакмицу Естонија - Шкотска. Сусрет није одигран због слабог осветљења. Друга прича, позитивнија, догодила се на УЕФА турниру у Ксантију 1997. где је све протекло без примедби, суђење било на високом нивоу.
Поглед у прошлост указује и на поверење које је Спиро уживао у националном, регионалном и окружном савезу.
- Увек сам био на располагању челницима ФС РЗС од Милета Рајића, Предрага Теофиловића...Сарадња је била на највишем нивоу без конфликта. Уосталом, најмеродавнији сведок тог времена су резултати на свим нивоима у функционисању струковних организација.
Више од деценије Радуловић је био члан Извршног одбора Судијске организације Србије, потом и ФС РЗС, комесар за делегирање судија Српске лиге Београд и Запад, Друге лиге Србије и инструктор свих лига републичког ранга. Опроштај, према заслугама, уследио је прошле године, уз плакете и пригодне поклоне на утакмици финала Купа Србије у Лозници између Црвене звезде и Војводине.
Захваљујући причама и анегдотама мањина ће се само за понеку новотарију сетити пет деценија дуге судијске каријере Драгана Радуловића. Описати га на неки други начин представљало би велику непознаницу за нашу спортску јавност. И то све у времену када Спиро ужива у пензионерским данима, поносан на сина Ивана и супругу Сиду, која је слушајући његову беседу у шали добацила:
„За све ове године заборавила сам шта је у ствари била његова прва љубав“.
ОД ВОТРОА ДО СТАНКОВИЋА
Драган Радуловић никада није крио да му је узор био Француз Мишел Вотро, да је уживао у суђењу Мађара Шандора Пула, Колине и Зорана Петровића. Од домаћих судија са поштовањем апострофира имена Слободана Оташевића, Бобана Абеа Станковића, Здравка Јокића, Душана Чолића, Јовице Станковића...
АНЕГДОТЕ У НИЗУ
Бројне анегдоте обележиле су блиставу спортску каријеру Драгана Радуловића. Има их толико да су попуниле готово сваки викенд на нашим фудбалским теренима.
- Тешке деведесете, велика криза и помоћ пријатеља заувек су остала у сећању делегата Вуковића из Трстеника. Завршила се утакмица између Младог рудара са Рудника и Аутотранспорта из Краљева, некако допутујемо до железничке станице у Чачку, воз већ креће пут Сталаћа. Скинем са главе „шапку“ отправнику возова, узмем његову пиштаљку, свирам док машиновођа није зауставио воз. Сви већ избезумљени. Шта сам могао, бензина нигде за лек, ако крене пешице биће потребна два дана и ноћи да стигне до Трстеника, ако се не сруши на половини пута. Извиним се отправнику, а Вуковићу махнем руком за срећан пут.
Када би га неко питао због чега је све радио увек би био спреман за одговор готово идентичне садржине.
- Фудбалу сам посветио највећи део живота. Тако је и данас, гледам утакмице, понекад се нервирам, али много више уживам. Пружао сам помоћ свима којима је била потребна. Сећам се да је Првом партизану, због неодласка на једну утакмицу претило искључење из лиге. Из Ужица чујем немају средстава да отпутују у Црну Гору на меч са Бокељом, а већ сам делегиран да судим у Котору. Платио сам пут комшијама, они захвални, ја задовољан, на конту још једна утакмица више у судијској каријери – каже Радуловић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
