Офсајд је постулат фудбала и налази се у оригиналним Правилима игре објављеним у октобру 1863.
Преузето је из старијих правила Универзитета Кембриџ (1838) и Шефилдских правила (1858), у које су стигле из енглеске верзије хурлинга – игре више налик рагбију са сребрном лоптом тежине пола килограма.
У претечама савременог фудбала правило о забрани додавања лопте унапред је штитило нападача од сурових реакција играча одбране. Идеја твораца недозвољене позиције у фудбалу била је да нападаче онемогући да непрестано стоје пред голом и само чекају да им саиграчи додају лопту.
У почетку је свако додавање лопте унапред било недозвољено. Временом је правило мењано тако што је одређиван број играча кад постоји офсајд позиција. Према важећим правилима нападач је у недозвољеној позицији ако је испред њега у тренутку кад му је упућена лопта само један противнички играч.
Кад је пре неколико година чувени нападач Марко ван Бастен предложио да се офсајд не рачуна до линије шеснаестерца, што је било правило које је коришћено у шкотским куповима 1973-74, Венгер је био најгласнији противник објашњавајући да је правило недозвољене позиције пример „колективне интелигенције“.
ПРОБЛЕМ УСПОРЕНОГ СНИМКА
Арсен Венгер са позиције директора глобалног развоја ФИФА снажни је критичар претеране употребе технологије. Француз сматра да судије чешће праве грешке кад спорну ситуацију гледају ТВ снимак из више углова.
- Не могу процене да се доносе гледањем успореног снимка. То често даје лажну слику, судије тако не виде многе чиниоце који су довели до одређене ситуације. Судије морају да имају критеријум и компетенцију за доношење одлуке – рекао је Венгер критикујући судију Марчињака после досуђеног једанаестерца за Интер у реваншу против Барселоне.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
