„Желим да се што дуже задржим у Нишу”

Радомир Милосављевић има запажену улогу на Чаиру овог пролећа. Искусни везни играч каријеру је градио у лучанској Младости, Лугану, Лариси, Војводини, Кашими, да би на крају стигао до Радничког. Искуства стечена у Швајцарској, Грчкој, Јапану шаренолика су, али истовремено и драгоцена. Долазак у Ниш пробудио је посебне емоције код повратника у српски фудбал јер се у њему, како је више пута током разговора истакао, поново осећа као код куће.

- Дошао сам са циљем да покушамо да направимо добар резултат. Први циљ био нам је плеј-оф, а затим смо хтели да покушамо да се изборимо место у Европи. Међутим, почели су лоши резултати, нисмо имали среће у многим утакмицама. У плеј-ауту смо остварили по две победе и ремија и пораз. До утакмице у Суботици је све било у реду, имали смо жељу, вољу, носио нас је императив резултата. Десило се да изгубимо, можда резултат није праведан јер смо имали неколико зицера. Остаје нам да се надамо да ИМТ може да изгуби један меч, а да са друге стране ми добијемо оба. Само на тај начин можемо да останемо суперлигаши без баража. Немам објашњење за ситуацију у којој се сада налазимо, али свакако да имамо квалитет. Уколико, не дај Боже завршимо у баражу, имамо шансе за опстанак - истиче Милосављевић.

Искусни везиста са осмехом прича о Радничком, Нишу, југу Србије…

- С обзиром на чињеницу да сам из ових крајева, жеља да играм у Радничком одувек је била велика. Много се лепо осећам овде, тотално сам опуштен јер сам ово желео целог живота. Да играм близу куће, прелеп је осећај, због тога бих волео да се што више задржим овде. Немам осећај да је крај сезоне.

Јапан, одакле је Радомир дошао у Раднички, посебно је искуство и прича за себе.

- Џеј лига је у рангу врхунских, игра се пребрзо. Играчи су хитри, технички баш добри. Имају доста квалитетних домаћих играча, немају много странаца, углавном доводе Бразилце, Александар Чаврић и ја смо били једини из Европе. Код њих је све испланирано, добије се програм рада за месец дана. Тачно се зна све, време тренинга, кад су утакмице, слободни дани. Не може се десити да дође до измена.

Привикавање на Јапан није било лако, али је кроз сличне ситуације Милосављевић прошао када је из Лучана прешао у Лугано.

- У Швајцарској се игра јак фудбал. У почетку је све било ок, међутим временом ме стигао умор, вероватно због јачег интезитета тренинга, па и утакмица. Требало ми је времена да дођем себи. Чини ми се да нисам био исти играч као у Србији. Свакако је то било добро искуство. Са Луганом сам играо групну фазу Лиге Европе, само је гол-разлика одлучила да не одемо у осмину финала. Играо сам, али нисам добио минутажу какву сам прижељкивао, имао сам 25 година и желео сам да играм сваку утакмицу. На крају сам решио да променим средину. Отишао сам у Ларису и то је била промена која ми је дефинитивно била потребна у том моменту. Провео сам тамо прелепе три и по године, грчка лига је добра, по менталитету су слични нама, осећао сам се као код куће, што није био случај са Швајцарском.

Домаћа публика највише памти Милосављевића по играма за Младост и Војводину. Интересантно је да је каријеру градио у Лучанима, иако је родом из Ћуприје.

- Цела каријера везује се за Лучане. Отишао сам тамо из параћинског Борца још док сам био кадет. Буквално сам био дете, отишао сам прво на неку проверу, па потписао уговор на шест месеци, онда остао три, па још три године, да бих на крају осам сезона провео у Младости. Заједно смо прошли кроз Прву лигу, постали стабилни суперлигаши. Лепе успомене ме вежу за Лучане, место јесте мало и ко није спреман да се прилагоди веома је тешко. Једноставно, нисам знао за боље у том моменту, буквално сам живео осам година у хотелу. Војводина је такође била здрава прича. Добро сам започео сезону, онда нисам имао велику минутажу, али сам чекао своју шансу. Дошао је Ранко Поповић, успео сам да покажем своје право лице и поново се опробам у иностранству – закључио је адут нишког Радничког.