Живко Гоцић: Немам алиби за себе

Живко Гоцић и Нови Београд разишли су се после три успешне сезоне. У ери перспективног тренера, клуб са ,,11. априла“ освојио је пет трофеја - две титуле првака Србије, два трофеја Купа Србије и пехар Јадранске лиге.

Оно што неће писати у књигама, а заслужује пажњу, јесте чињеница да се српски клуб три пута пласирао на завршни турнир Лиге шампиона и два пута стигао до звања вицешампиона Европе. У сезони иза нас, Нови Београд јесте освојио само један трофеј, али је доказао да је много важније оно што остаје у будућности и да освајање титула некад није једино мерило. Ипак, клуб и тренер су имали различите погледе на даљу сарадњу и растали су се у пријатељском тону. Обе стране кренуће различитим путевима, али са јасним циљем на крају – да буду најбољи.

Нови Београд у претходној сезони освојио само Куп Србије, али чини се да је за будућност добио много више осим уписаног пехара?

- Свакако. Можемо да кажемо да, што се тиче трофеја, ова сезона није била берићетна јер смо освојили један од четири могућа. Али, не смемо да заборавимо да смо били у три финала – од којих смо једно добили, два изгубили од објективно јачих противника. Под тим не мислим само играчки, већ и у осталим сегментима – логистике и свега осталог што је везано за успех једне екипе и клуба. Свакако да се слажем, јер смо оформили екипу која по некој пројекцији треба да остане на окупу наредне три до четири године. Такође, највећи потенцијал овог тима тренутно, као што сам у неколико наврта и говорио јесте да је велика већина играча далеко од свог играчког зенита и максимума  – започeo je Живко Гоцић први разговор за Журнал после одласка из Новог Београда. 

Може се рећи да сте као тим прошли кроз три етапе: прво уигравање, затим пад форме почетком године и, на крају, завршну фазу сезоне. Да ли је постојала и четврта?

- Можда за ту четврту нисам сигуран из садашње перспективе. Али тачно се дели тако. Постоје разни фактори који су утицали на наше падове форме и остало. До децембра смо имали тренд озбиљног раста, уз већину тешких утакмица. Онда смо имали новогодишњу паузу – где нам је од 16 играча, 11 било одсутно. Сви су били у својим репрезентацијама. После тога смо знали да ћемо доживети пад у неком тренутку. Кад су друге екипе радиле прво на физичкој припреми, затим и на уигравању за онај кључни део сезоне –  ми смо били ван таквог циклуса рада у том тренутку. Играчи су били преоптерећени, вратили су се у клуб и у наредних месец дана је била највећа криза, где смо лоше одиграли пар утакмица у Јадранској лиги и доживели прве поразе. Закључно са завршним турниром Регионалне лиге. Друга етапа је тако завршена, а онда је кренула трећа, где смо добили мало простора и времена – да имамо 10-15 дана без утакмица. Проблем је у томе што смо у другој етапи сезоне изгубили домаћинство Јадранске лиге, као и прво место пред домаћи плеј-оф. У последњој етапи вратили смо се на тенденцију од почетка. Имали смо много битних утакмица у којима смо остварили важне победе – на пример, Олимпијакос смо победили два пута. Дошли смо до финала Суперлиге против Радничког, који је објективно имао шест олимпијских шампиона и нашег селектора. Морам да кажем, логистички јача екипа. Искуство, снага, чак и финасијски мислим да су направили искорак, отишли су изнад нас и заслужено су победили. Затим, пласирали смо се на завршни турнир Лиге шампиона са једним поразом у лигашком делу. То је доказ тога да смо кроз целу сезону итекако држали неки ниво – нисмо падали испод зацртаног минимума.

Свежа су сећања са фајнал-фора на Малти. Нови Београд је против Барселонете све време имао резултат, иако је деловало да се Шпанци приближавају. У офанзиви је у појединим тренуцима било проблема, али је одбрана била кључна. Чини се да су, после свега, петерци били непотребни пред финале?

- Сигурно. Ми смо се спремали управо за ту шпанску игру, јер они заиста троше много енергије и играју висок пресинг после промене поседа. Онемогућавајући ти да организујеш напад, држећи те далеко од гола. Ако ниси спреман да лопту пренесеш у фазу напада на прави начин и што пре, одузеће ти времена колико желе – једноставно те спречавају да нападнеш како треба. Имали смо у одређеним периодима утакмице великих проблема са тим. Али у припреми за фајнал-фор спремали смо се на то. Инсистирали смо током припрема да се лопта пренесе из фазе одбране у фазу напада, да транзиција буде што безболнија. Да би се направио велики простор између линија њихове одбране, како би могло да се нападне, без неке помоћи спољне линије, што нам је у првом полувремену полазило за руком. Губили смо и ми мало снаге... Онда у другом полувремену мало се променила ситуација – али држали смо ствари под контролом. У утакмици су нас држали добра одбрана и Милан Глушац који је добро бранио, као и наши блокови. Има разних сегменета и елемента игре у којима смо били добри.

Нови Београд је поново поражен у борби за првака Европе. Сигурно да није лагодно толико пута завршити као други?

- Никад себи у животу нећу опростити то финале, прећи преко тога и рећи ,,е, па добром био је бољи противник“. Немам за себе алиби – то моји играчи знају, више него било ко други на свету. Увек сам им говорио: ,,У тренутку кад себи будем направио алиби, више се нећу бавити тренерским послом“. Колико год да је јак противник или логистика, не прихватам то – као коначно. Али ствари о којима причамо су чињенице, то морам да кажем, да не буде било какве забуне. Тужан сам и бићу до краја живота тужан због изгубљених финала, али постоје објективни утицаји који су нас довели до ситуације да изгубимо од Ференцавроша. 

Три године сте били у Новом Београду. Свака је била другачија у односу на претходну. Чини се да је последња сезона била најиеизвеснија?

- Да, сигурно најинеизвеснија због разних фактора. На почетку сам дошао у Нови Београд на ,,готово“. Већ је била екипа посложена од стране Владе Вујасиновића и других тренера. Наследио сам уговоре, добре ствари, проблеме. Сматрам да је та сезона била најтурбулентнија по свему,  почевши од оног Купа и како смо ми наступили на њему и да ли је уопште требало, с обзиром на то да је осам играча имало температуру. На крају смо, поново освојили првенство рутински и играли смо финале Лиге шампиона. У другој години смо мало променили састав, имали смо разне фазе – али могу да кажем да је била успешна сезона, освојена су три трофеја. Пласирали смо се поново на завршни турнир ЛШ и имали огроман ,,хендикеп“ у последњој утакмици пред Ф4 против Про Река у групи. Никола Јакшић је кажњен 30 секунди пре краја утакмице. Сматрам да је то потпуно надреална ситуација. Утакмица без резултатског значаја – где се Јакшић кажњава тек после реакције Сандра Сукна?! Онда добија црвени картон и тзв. бруталити и губи право наступа на фајнал-фору... Отишли смо на Малту, играли против Ференцавроша без Јакше. У тренутку кад смо изједначили, вратио нам се онај ВАР и Филипу Филиповићу је свирано искључење, добили смо четири минута без играча у пољу. Поред свега тога, екипа која је играла без Јакшића и четвртину и по без Филиповића, успела је да дође до петераца против Ференцвароша где смо поражени. Затим долази трећа сезона   – на нивоу клуба мења се визија и поглед на оно што следи. Дошли смо до закључка да треба да подмладимо екипу и покушамо неким другим начином да дођемо тамо где смо били већ два или три пута. Велики знак питања испред свега тога. Нисам имао никакву бојазан јер смо те играче доводили како смо мислили да треба. Формирали смо групу играча за коју смо веровали да ће моћи да изнесе сезону и да одговори свим изазовима који пред њих буду стављени. Та трећа сезона за мене као тренера била је најизазовнија. У смислу да нисам имао ,,готову“ екипу, да нисам имао толико играча који су већ стасали. Било је потребно да озбиљно утичем на то како ће они да се развијају и на који начин ће да се стављају у функцију тима. Имао сам прилику да дам свој тренерски печат максимално зато што су играчи и екипа били у фази формирања. Екипа је била нова.