Страхиња - Српски Супермен са мирних вода

Када један младић, Страхиња Драгосављевић, уђе у историју као најмлађи освајач златне медаље на Европском првенству у дисциплини К1 200 метара, то није само спортска вест – то је почетак легенде.

Са свега 18 година и 8 месеци, Бачкопаланчанин седи за веслом као да је са њим рођен, а иза његове победе крије се много више од физичке снаге: породична традиција, брат као узор, вера као покретач и – онај добро познати српски инат као завршни завеслај. Овај момак, који у срцу носи и Бога и Србију, а на грудима често мајицу са знаком Супермена, већ сада је херој нове генерације.

Какав је осећај бити најмлађи, са 18 година и 8 месеци, освајач златне медаље у историји Европског првенства у дисциплини - К1 200м?

– Веома ми је драго. Велики је успех и свестан сам тога. Није ми претерано тешко да се носим са тим зато што сам већ био у нечему најмлађи. Прво сам био најмлађи учесник, потом и освајач за јуниоре, а ево сада и за сениоре. Тако да, познат ми је тај осећај – рекао је старту Страхиња Драгосављевић.

Да ли је старији брат Марко, двоструки првак Европе, заслужан за љубав према кајаку?

– Наравно да јесте. Сећам се првог тренинга на који сам икада отишао. Брат ме је узео за руку и рекао „ајде да пробаш”. Било је то код Мирослава Мике Родића. Тако је све кренуло. Брат ми је велики узор, због њега сам остао у овом спорту, али наравно, ту су и други фактори, овим спортом се бавила читава моја породица. Како сам сазревао, све више сам схватао колико је то, заправо, велико и лепо, желео сам да наставим њиховим стопама. Сећам се кад сам био мали како сам гледао Маркове трке. Тада су биле још лепше зато што је била олимпијска дисциплина и било је и много више публике. Желео сам једног дана да се такмичим против свих тих људи који су били ривали мом брату. И ето сада сам добио прилику, а чак сам их и победио.

Били сте двоструки јуниорски првак Европе, да ли сте могли да претпоставите да ћете већ на трећем учешћу на ЕП у сениорској конкуренцији освојити злато?

– Увек сам смишљао шта могу да урадим да постигнем више од тога. Најавио сам одавно блиставу каријеру, али нисам могао да знам шта ме тачно чека, па не желим да се хвалим. Стварно сам очекивао да нешто постигнем, јер знам колико сам радио, „гризао” током тешких периода, гурао у зимским месецима који нису ни мало лаки за нас. И гледајући себе наспрам других, свих добрих и брзих кајакаша, могу рећи да сам доста напредовао.

Водили сте напету и неизвесну борбу до самог краја, да ли можете да пренесете утиске како су изгледали последњи метри, тачније хиљадитинке?

– Да, било је врло неизвесно. Ни ја у том моменту нисам био сигуран да сам прошао први већ сам подигао прст као број један тражећи од својих људи да ми потврде који сам. На трибинама је била Милица Старовић Новаковић која скаче, скаче и виче, док ја све време питам који сам, а она није могла да дође себи од среће и тада сам схватио да сам први прошао кроз циљ. Нисам имао добар старт, имао сам солидан, али сам успео да надокнадим, да будем испред и водим довољно. Не знам како то да опишем, мислим да је то био инат, али и Божија помоћ да останем чврст до краја.

Да ли у тим тренуцима обраћате пажњу на противнике или сте усредсређени искључио на себе?

– Готово ништа не размишљам у току трке. Кад год је добра трка не могу ничега да се сетим, а кад је лоша − свега се сећам. Када говоримо о противницима, не могу да видим никог током трке, али могу да осетим да је неко близу, испред или иза. Тако да сам тачно могао да осетим Португалца, знао сам да могу да га престигнем и онда сам рекао „То је то, могу да те добијем”. То се и догодило. Само сам говорио себи „Бори се до краја, бори се” и тако сам и завршио.

Какав је осећај слушати интонирање химне са златом око врата пред породицом и пријатељима?

– Ух, то је тешко пренети, то мора да се осети. Трка је трка, али бити на постољу, слушати химну је нешто невероватно. Пре две године сам освојио медаљу, али химне није било, годину дана касније преврнуо ми се чамац и тад опет нисам чуо химну. У двоседу са Вељком сам остварио светски рекорд, поново неће да пусте интонирање и терају нас са постоља зато што нису имали припремљено за то такмичење. Не знам шта се то дешава у последње време са нама, са Србијом. Толико смо били разочарани и љути, али на крају нисмо хтели да сиђемо док нам не пусте химну, што су на крају и урадили. За ово такмичење сам имао невероватан мотив да будем први јер сам желео да чујем ту химну, да видим заставу како се вијори. Кад се подигао јарбиол, кад је кренула химна,  био сам покривен заставом Србије на преко 30 степени. Али, није ми било вруће, било ми је таман, било ми је топло у срцу. Прелеп је осећај, поносан сам што сам Србин и не стидим се тога.

Често у изјавама помињете Бога?

– Вера ми веома значи, поготово у последње време. Увек сам био верник, побожан, веровао сам да мени неко помаже, али нисам томе придавао посебну пажњу све до скоро, а онда сам полако кренуо више све то да поштујем и придајем значај. Вера ми даје мир. Имао сам неке здравствене проблеме пре трке и вече пре сам рекао „Не могу више” и клонуо сам духом. Ипак, помолио сам се Богу да прође све како треба и да ми да снаге, да ме погледа, да ми да смирај и храбрости да то изгурам јер знам да могу и знам да вредим. Тада сам одлучио да идем на трку, и који год да будем, све је у реду само да завршим како треба.

Помињали сте реч „инат”, шта за Вас она представља?

– Српску тврдоглавост, кад ништа неће, е има да хоће. И кад ништа није ишло у нашу корист, кад ништа није успевало, није изгледало добро, ми смо истрајали. То се не може објаснити другима зато што они то не могу да осете, нити да схвате. Нисам ни ја до скоро осећао инат на тај начин, али онда сам видео да ми ништа не иде од руке, у последњих неколико дана, рекао сам „Мора, мора, просто мора, значи сад кад неће, онда мора да иде”. Нисам просто хтео да пустим тај дан, да то јутро прође тако како пролази. Тако да ћемо проћи главом кроз зид, то се дргима не може објаснити – закључио је Страхиња Драгосављевић.