Прошло је 35 година од чаролија Драгана Стојковића против Шпаније на Светском првенству у Италији. Три и по деценије од антологијског дуела на стадиону Бентегоди у коме је чета Ивице Осима показала колико фудбал може да буде уметност.
Пикси данас, као селектор Србије и човек који је прошао све нивое фудбала – од Ниша до Нагоје, од Марсеја до Београда – говори мирно, али с емоцијом која се не може сакрити. О Верони, Осиму, драми у Фиренци и вредности једног тренутка који је обележио не само његову каријеру, већ и читаву једну епоху.
- Време пролази, сећања не бледе. Просто не верујем да је прошло толико година. Јубилеји зато и служе. Да нас подсете да смо оставили траг у историји и то је нешто што нико не може да нам одузме – почиње причу апсолутни протагониста и двоструки стрелац на утакмици против Шпаније.
- Можете да постигнете хиљаду голова на неким неважним турнирима или пријатељским утакмицама, али то нема никакву вредност у поређењу са Светским првенством. То су тренуци када се такмичите са самим собом и питате се да ли заиста припадате светском врху или сте само играч за локалне средине. Судбина вам понуди позорницу, а на вама је да искористите прилику и свету покажете какав таленат поседујете и од каквог сте материјала саздани.
Увертира у Мундијал снова није била нимало пријатна.
- Звиждуци на Максимиру током пријатељске утакмице против Холандије натерали су нас да се запитамо за кога ми то играмо, где идемо и чему служимо. После пораза од Борца из Бањалуке и Милана, свакако најтежи тренутак у мојој каријери. Дошло ми је буквално да одем са терена и дигнем руке од свега. Сви су били у шоку, чак се и селектор Холандије Лео Бенхакер чудио откуд толико 'Холанђана' на стадиону у Загребу.
Одлазак у Италију и читава церемонија око отварања Светског првенства допринели су да Плави брзо забораве срамни испраћај из Југославије.
- Камп у Сасуолу омогућио нам је неопходан мир уочи меча са СР Немачком. Добар терен, одлична храна, максимални услови за рад, све што нам треба. Имали смо и неочекивану, али пријатну посету у хотелу. Моника Селеш, звезда у успону и тенисерка која је неколико дана раније освојила Роланд Гарос против Штефи Граф, дошла је да нам пожели срећу на старту шампионата.
Против Матеуса и другова не би нам помогла ни срећа три Монике Селеш.
- Велика и моћна Немачка. Илгнер на голу, Бреме, Бухвалд, Клинсман, Фелер... и пре свега незаустављиви Лотар Матеус. Одиграо је на нивоу Златне лопте светског фудбала. Два фантастична гола. Код другог је вукао лопту 40 метара и поцепао мрежу Томице Ивковића. Нико није изашао у блок. Не зато што нису хтели, него нису стигли. Почетак за зборав, иако се знало да та прва не значи ништа. Нама се судбина решавала у мечевима са Колумбијом и Емиратима.
Новинари то нису тако схватили.
- Реакција је била жестока. Осули су дрвље и камење по репрезентацији. Осим је за меч са Колумбијом направио две измене у тиму, цех су платили Баљић и Савићевић. Највише су му замерали због Сушића који је у том тренутку имао 36 година. Али, Папе је био мајстор фудбала. Са лоптом је могао шта је хтео и увек у корист тима и служби резултата. Лако је бити генерал после битке, зашто му пре утакмице нису саветовали да изостави Сушића, па да они преузму одговорност у случају лошег резултата.
Занимљива фотографија осванула је на насловној страни Спортског журнала на дан меча са Колумбијом.
- На слици делује као да показујем Ивковићу како је требало да ухвати лопту после шутева Матеуса. Далеко од тога. Томица је био одличан голман, што је и показао у даљем току турнира. Колумбија, бити или не бити. Класична јужноамеричка екипа, са неколико одличних играча... Валдерама, Ринкон... Врло незгодни и опасни. Уосталом, изненадили су Немце и као трећи у групи изборили пласман у осмину финала.
Борбу прса у прса решио је фантастичан гол Давора Јозића.
- А на чији пас? Па Сафета Сушића! Е, то је Папе. Зато, немојте много да га нападате и критикујете, јер је то играч који вам решава питање живота и смрти. Осим је освежио екипу са Јарнијем и Панчевом, заслужено смо славили и направили огроман корак ка другом кругу.
Требало је одрадити рутински посао против тоталних аутсајдера у трећем колу.
- Упозоравао сам пред Емирате да најмање опуштање може скупо да нас кошта. Они су имали баснословна обећања њиховог шеика. По Ферари сваком играчу за пласман у други круг, злата колико су тешки за улазак у финале, а златне полуге за победу против Југославије. Ушли смо максимално озбиљно у меч, брзо дали гол и мирно привели посао крају. Дарко се распуцао и на прави начин искористио пружену шансу.
Селидба у Лаго ди Гарду разбила је монотонију Ређо Емилије и пријала Осимовим пуленима пред битку са Шпанијом.
- Мир је добар до једног одређеног тренутка, после почне да смета. Катанец и ја одиграмо партију тениса и не знамо после шта ћемо са собом. Уместо да се одмарамо за утакмицу, ми се из досаде још више уморимо. Лаго ди Гарда је прелепо место, 20 км од Вероне, волим и дан данас да одем тамо и прошетам поред језера.
Осмина финала и три могућа ривала: Уругвај, Белгија и Шпанија.
- Навијао сам за Шпанију. Не само због близине места одигравања утакмице, већ и зато што смо желели реванш за пораз у Љубљани у предигри Светског првенства. Показали смо и тада да имамо чиме да одговоримо звездама шпанског фудбала попут Бутрагења, Мичела, Салинаса, Мартина Васкеза. Ми смо давали изјаве да желимо Шпанце, они су давали изјаве да желе Југословене и показало се на Бентегодију ко је био у праву.
Верона, 26. јун 1990. године. Време за наплату свих дугова.
- Нокаут систем. Ми или они. Паклена врућина, преко 40 степени Целзијуса. Креће контра, а мени душа у носу. Кажем себи: 'хајде, још само ова акција'. Имао сам тај неки ментални склоп да у најтежим тренуцима утакмице извучем последње атоме снаге. Трчим ка шеснаестерцу Шпаније и већ видим себе како постижем гол. Само да Златко Вујовић пребаци Санчиза и да лопта дође до мене.
Златко центрира, али ни приближно онако добро као Радановићу за историјски гол против Бугарске.
- Видим да је кратка и молим бога да је Катанец главом пребаци на другу стативу. Када је почела да пада ниједног тренутка нисам имао дилему. Знам да би милион играча шутнуло из прве. Заломио сам Мартина Васкеза, а остало је историја. Ђурковић је и пре шута почео да виче ГОООООЛ! Био је одличан коментатор. Сећате се онога: 'тако Дејане, чувај лопту и замисли да си у Подгорици.' Или оно 'Сушић, Сушић, Сушић... и сви су они Сушићи.' Генијално. Занимљиво да је Зубизарета после лажњака остао врло прибран. Није насео на фору, што је могло знатно да ми отежа посао.
Могло...
- Видео сам у делићу секунде једино место куда би лопта могла да прође и заврши у мрежи. Плашио сам се ако шутнем полувисоко, испружиће руку и одбранити. Дозирао сам шут таман толико да играч Шпаније који се залетео да спасе са гол-линије нема шансе да интервенише. Све је било савршено изведено и Југославија је повела са 1:0.
Други минут првог продужетка, Савићевићев незадржив продор Шпанци заустављају прекршајем.
- Слободан ударац, ту је Дејо, ту је Папе... Пришао сам и рекао: 'оставите мени'. Опет сам је видео у голу, то је невероватан осећај. Видите угао, видите живи зид, верујете у себе. Ако је довољно јака, ако је брза, ако добије силазну путању, Зубизарети нема спаса. Кратак залет, ударац и Шпанци су опет на коленима. Окренуо сам се и прекрстио. Можда је и то помогло да остане 2:1.
После симултанки у два меча осмине финала, нико у Италији више није говорио о четвртфиналном дуелу Југославије и Аргентине, већ о судару два чаробњака светског фудбала – Пиксија и Марадоне.
- Излазим на загревање и гледам само у њега. Као опчињен. Питам себе да ли је могуће да играм против најбољег. И кажем себи: 'ево ти прилике, докажи да си на његовом нивоу'. А он лежаран, развезао пертле и жонглира као у парку. И тада сам схватио: па зато и јесте најбољи. Фудбал је игра. А главну реч воде они који нису заборавили да се играју.
Југославија се тог врелог поподнева у Фиренци играла фудбала, а Аргентина прошла у полуфинале.
- Ја ни данас, 35 година касније, не умем себи да објасним како смо изгубили од Аргентине. На основу свега што смо приказали, показали, створили и доказали, ми смо били екипа која је морала да путује у Напуљ на велико полуфинале против Италије. Да ли је Аргентина била боља? Није. Да ли је заслужила да оде даље? Не, никако. Играли смо 90 минута са играчем мање и одржали час фудбала актуелном прваку света.
Прошло је три и по деценије, а и даље уздишемо због шанси Сушића и Савићевића у продужецима утакмице.
- Дејо ми је скоро послао снимак на коме се види да му је лопта одскочила у пресудном тренутку. На страну све, мени је Папетова шанса оставила јачи утисак. То су ситуације које је Сушић решавао затворених очију. Да онако лоше реагује, да му се лопта онако одбије... Не верујем. И трудим се и даље да нађем одговор. Неко је тог дана негде горе записао да Аргентина мора да оде у полуфинале. И шта ми ту можемо.
Неко је негде горе записао и епилог драме на Бентегодију. И два поготка за антологију. Два ремек-дела нишког уметника у копачкама:
- Ложа је против Шпаније била препуна познатих личности из свих сфера живота. Принц Алберт од Монака, Пласидо Доминго, Хенри Кисинџер, Монтецемоло, Биљардо, Платини... Са Мишелом сам се срео после утакмице, био је одушевљен потезом код првог гола. Рекао сам му: „шта се чудиш, ти би то исто урадио“.
И немојте се чудити што Зубизарета није ни пипнуо лопту. У ком сте то музеју на свету видели да је посетиоцима дозвољено да додирују уметничка дела.
ДА ЈЕ ДЕЈО ОТИШО, ОТИШАО БИХ И ЈА
После 35 година, Пикси први пут јавно говори о позадини сукоба Савићевића и Осима, који је пре поласка екипе на Мундијал могао да израсте у озбиљан скандал.
- Дејо је био на ивици да напусти тим. Полудео је, буквално почео да се пакује и хтео је да иде кући. Атмосфера у загребачкој Лагуни је била напета. Са друге стране улице седи Маринко Бобан, Бобанов отац, и чека да га повезе за Београд. Кажу ми: „Овај лудак стварно креће!“ Тражим га, он у соби — пакује кофер. Ја вадим ствари, он убацује. Кажем му: „Нећеш нигде!“ Он одговара: „Идем, не могу више, нервирам се, не поштује ме.“ Покушавам да га смирим: „Полако, ово је Светско првенство, немој циркус да правиш“. На крају сам га некако убедио. Тврдоглав је био тада као и данас, увек каже шта мисли, свиђало се то некоме или не. Али, ја га и даље волим као пријатеља. Рекао сам му: „Ако одеш, и ја седам у ауто и идем с тобом. Нека буде циркус до краја!“ То га је, мислим, преломило.
МАРТИН ВАСКЕЗ КРЕНУО ПО БУРЕК ИЛИ КОД РОЂАКА?
На првом тренингу Реал Мадрида када је срео Мартина Васкеза, Роби Просинечки је славног шпанског репрезентативца питао ко су му били рођаци на трибини стадиона у Верони које је кренуо да „поздрави“ након лажњака Драгана Стојковића Пиксија.
- Много је анегдота са те утакмице. Прозивали су Мартина Васкеза да је кренуо по бурек, па завршио иза реклама. Да будемо поштени, он у тој ситуацији није имао друго решење. Морао је да се баци и покуша да блокира ударац. А Роби је био млад, пун енергије, жељан доказивања. Љутио се што нема већу минутажу. То је и нормално. Природно. Импутирали су Осиму да не воли Звездине играче, што није тачно. Волео је мајсторе фудбала и тражио баланс у екипи. А нема баланса ако су на терену и Стојковић и Сушић и Савићевић и Просинечки....
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
