Тишина слути нестајање

Време неумитно пролази, али одговори и даље изостају. Ситуација око Слоге, једног од симбола града са богатом историјом, остаје замршена и обавијена велом ћутања.

Клуб који је генерацијама био ослонац и понос локалне заједнице, сада је на ивици опстанка, а кључна питања остају без одговора.

Да ли ће Слога преживети? Хоће ли уопште почети нову сезону и такмичење у некој од лига? До када ће трајати ова тишина? Зашто нико од надлежних не даје конкретне информације?

Слога је сезону завршила испадањем из Српске лиге, уз озбиљан финансијски минус и блокиран рачун. Клуб практично не постоји у систему, а најцрњи сценарији попут гашења или фузије и формирања новог клуба под новим именом – постају све извеснији. И све то без јасне реакције локалне самоуправе, савеза, бивших играча или било кога ко би могао да помогне.

Навијачи, верни и у најтежим временима, с правом су разочарани. Многи су огорчени, јер изостаје и најосновније – поштовање према клубу и јавности кроз истину и транспарентност. Уместо информација – тишина. Уместо стратегије – нагађања. Уместо одговорности – пребацивање кривице и бежање од теме. А клуб је без решења, плана, буџета и играча. Без управе која би јавно стала испред народа и рекла: „Ово је ситуација, ово су опције.“ Све што постоји су шушкања и незваничне приче о потпуном гашењу и новом почетку из најнижег ранга, по принципу „брзог брисања дугова”.

Слога је преживела много тога –ратове, селидбе и финансијске ударе. Преживљавала је захваљујући љубави народа, ентузијазму појединаца и вери у дрес који носи историју. Данас, у времену када су информације доступне на клик, клуб тоне у медијски мрак. А мрак скрива оно чега би требало да се стидимо.

Да ли је могуће да ће Краљево остати без клуба који је постојао и када су многи градови тек цртали своје фудбалске мапе? Да ли заиста нико не може да окупи људе, организује трибину, каже отворено у каквом је стању клуб и који су следећи кораци? Грађани Краљева то заслужују. Фудбалска Србија то мора да зна. Док се чекају одговор, треба се сетити само једне ствари – када се клуб једном угаси, тешко га је поново оживети. А садашња тишина је, можда, најопаснији сигнал да се одустаје. Ако се то дозволи, сви ће бити одговорни.